У најновијем интервјуу у оквиру серијала „Медијска слика деце у Србији 2025”, психолошкиња и директорка Института за дигиталне комуникације Ана Мирковић отвара једно од најважнијих, али и најзанемаренијих питања данашњих медија – шта се дешава када деца постану невидљива, погрешно представљена или потпуно искључена из јавног простора?
Мирковић веома директно говори о томе да су деца и млади данас готово потпуно „избрисани” из традиционалних медија, осим када се појављују као повод за сензационализам или драматичне наслове. Како каже, млади традиционалне медије доживљавају као „кринџ”, застареле и удаљене од њиховог света – а истраживања показују да и имају разлога за то. У прилозима о деци најчешће нема дечјег гласа, њихових ставова, њиховог језика и њиховог погледа на теме које их се тичу.
Овај изостанак има последице – не само за децу, већ и за саме медије. Ана упозорава да ће се традиционални медији „угасити” ако наставе да игноришу генерације које дигитални свет разумеју боље него ико. Деца и млади већ имају своје канале информисања, али то за друштво отвара нови проблем: садржаји које прате често нису објашњени, анализирани, верификовани. „То више није проблем за децу. То је проблем за нас”, поручује Мирковић.
Интервју отвара и врло болну тему – секундарне виктимизације деце кроз медијско извештавање. Кроз примере из праксе објашњава како неодговорно објављивање детаља, фотографија или личних података може пратити дете годинама, поновно отварајући трауму при сваком следећем дељењу вести. У дигиталном добу, каже, информација је „вечна”, а последице по дете неретко теже него у тренутку прве повреде.
Посебно снажан део разговора посвећен је невидљивости позитивних прича о деци – њиховим успесима, талентима, солидарности и друштвеном ангажману. „Деца нису изгубљена генерација. Напротив, то је најемпатичнија, најсензибилнија генерација коју смо икада имали”, истиче Мирковић, упозоравајући да се системски губи простор за афирмацију знања, образовања и вршњачких узора.
Интервју доноси и конкретне препоруке – родитељима, новинарима и самој деци. Од тога како разговарати о дигиталним садржајима, до тога како учити критичко мишљење, самоконтролу и емпатију у окружењу у којем деца свакодневно примају десетине хиљада информација. Мирковић наглашава да се медијска и дигитална писменост не могу разумети без политичке писмености, јер деца морају знати како функционише друштво чији су део.
Овај разговор доноси снажан позив на промену – да медији почну да гледају, слушају и разумеју децу, уместо да говоре о њима из даљине и кроз стереотипе.
Цео интервју са Аном Мирковић можете прочитати ОВДЕ.
Интервју је спровео ЦЕПРОМ у оквиру пројекта „Права детета су људска права” који спроводи Ужички центар за права детета (УЦПД) и партнери, а подржава Делегација Европске уније у Србији.
