Ужички центар за права детета кроз пројекат “Права детета су људска права”, који подржава Делегација Европске уније у Србији настоји да оснажи професионалце који раде са децом и за децу да заступају, штите и унапређују права детета у Србији
У организацији организације Партнери Србија, 28. маја одржана је онлајн дебата поводом Нацрта Закона о забрани употребе мобилних телефона у школама, који је предложио Заштитник грађана. Циљ ове дискусије био је отварање простора за инклузивну и аргументовану расправу о томе како регулисати употребу мобилних телефона у основним и средњим школама, уз уважавање ставова свих кључних актера – наставника, родитеља и самих ученика.
Током дебате и кроз стручну анализу предочени су јасни аргументи који указују на то да ригидна забрана, конфискација уређаја и драконско кажњавање нису адекватан пут за решавање проблема. Учесници и струка се слажу у једном – потребна су правила, а не рестриктивне забране.
Топло препоручујемо свим сарадницима из образовног система, просветним радницима, као и организацијама које раде са децом и за децу, да одвоје време и послушају овај изузетно користан панел. Дискусија нуди дубљи увид у проблематику и нуди аргументе који нам могу помоћи да заједнички креирамо безбедно, функционално и стимулативно окружење за нашу децу.
Снимак целог панела можете погледати на овом YouTube линку.
Став Ужичког центра за права детета поклапа се са ставом учесника панела
Директорка програма Ужичког центра за права детета, др Јелена Жунић Цицварић, истиче да је за родитеље, децу, младе, као и за професионалце у образовном и цивилном сектору кључно да препознају следеће тачке:
1. Правила већ постоје, решење је у примени, а не у новим забранама. Употреба телефона у школама већ је регулисана постојећим законским оквирима, а стручњаци су раније израдили смернице које помажу школама да ово питање уреде интерним правилницима. Наставници већ сада имају право да захтевају одлагање телефона током часа. Уместо наметања нових бирократских намета, школама треба пружити подршку да постојеће системе успешно спроведу у дело.
2. Селективна примена и дискриминација. Предлог закона обухвата само државне школе, док су приватне школе изузете. Овакав приступ шаље опасну поруку да закон није исти за све и оставља децу из приватних школа без истог нивоа заштите, што је правно и логички неодрживо.
3. Наставници не могу бити портири и чувари имовине. Предлог да се телефони конфискују на почетку дана ствара огроман притисак на просветне раднике. Наставници не желе, нити треба да преузимају одговорност за целодневно чување скупоцених уређаја, вођење евиденције и бављење администрацијом око непоштовања правила. Њихов посао је едукација, а не обезбеђење имовине.
4. Родитељи подржавају ред, али не и драконске казне и пребацивање кривице. Иако родитељи желе да деца мање времена проводе пред екранима, они се с правом питају ко гарантује безбедност уређаја док су деца у школи. Оштро се противе драконским новчаним казнама и приступу у којем се деца унапред третирају као кривци.
5. Забрана неће решити вршњачко насиље нити пад пажње. Пад пажње и дигитално насиље (попут снимања без пристанка) дубоки су проблеми модерног друштва који се не решавају једноставним “одузимањем телефона из џепа”. Вршњачко насиље је укорењено у односима моћи, недостатку емпатије и моделима понашања које деца виде око себе. Забраном у школи, проблем се само измешта на време пре и после наставе. Школа треба да буде место где се учи дигитална писменост и одговорно коришћење технологије, а не простор изолације од реалности модерног доба.
6. Европска пракса се заснива на правилима и узрасту, а не на казнама. Иако развијене европске земље уводе правила, оне то чине кроз консултације са стручњацима и строго водећи рачуна о узрасту деце. Осмогодишњак и седамнаестогодишњак немају исти капацитет за одговорност. Скоро ниједна европска земља не примењује моделе ригидне конфискације уз финансијско кажњавање родитеља и затрпавање наставника администрацијом.
Усвајање закона који дубоко утиче на свакодневицу наших школа и породица не може и не сме проћи без широке јавне дискусије; због тога поздрављамо отварање овог разговора и позивамо све актере – укључујући и оне који мисле другачије – да изнесу своје ставове и аргументе, јер се само кроз уважавање различитих перспектива може доћи до решења које је у најбољем интересу детета.
Експертскo мишљење проф. др Невене Вучковић Шаховић можете погледати ОВДЕ.
Експертски текст Иване Савић можете погледати ОВДЕ.
