Стручни чланак
др Јелена Жунић Цицварић
Законски оквири и друштвене полемике
Повод за поновно и детаљно разматрање васпитних пракси у нашој земљи јесте нови Породични закон, који, између осталог, експлицитно предвиђа потпуну забрану телесног кажњавања деце. Ова законска иницијатива изазвала је изузетно велико интересовање јавности, али и покренула талас веома различитих, а неретко и бурних реакција. Ставови грађана и стручњака крећу се у широком распону: док једни у овом закону виде кључан и преко потребан корак ка јачој и доследнијој заштити најмлађих, други га доживљавају као претерано и неоправдано мешање државе у приватни породични живот. Услед тога, у јавном простору се непрестано намеће питање: да ли је васпитање деце искључиво приватна ствар једне породице или тема која превазилази оквире породичних одлука?
Да би се ова дилема разрешила, важно је истаћи да деца нису власништво родитеља нити државе, већ носиоци права, као и сви други грађани. Права детета су јасно дефинисана Конвенцијом о правима детета УН, коју је наша држава прихватила и обавезала се да примењује. Конвенција обавезује државе да децу заштите од свих облика насиља, без изузетка, што обухвата и сваку праксу која нарушава њихово достојанство, физички или психички интегритет. Забрана се, дакле, не уводи да би се ограничила родитељска улога, већ да би се обезбедило доследно поштовање основних права детета у пракси.
Феномен телесног кажњавања: Где престаје васпитање, а почиње насиље?
Под појмом „телесно кажњавање” подразумева се кажњавање уз употребу физичке силе са намером да се неко повреди или да му се учини неугода. Са стручног становишта, свака казна употребом силе јесте телесно кажњавање, без обзира колико је блага (нпр. ударац по руци када дете проспе пиће). Оно се најчешће манифестује као ударање и „ћушкање”, али обухвата и шутирање, дрмусање, присиљавање на боравак у неугодним положајима и насилно храњење.
Једнако су погрешни и психички облици кажњавања који нису физички, али су окрутни јер намерно чине да се деца осећају преплашено или посрамљено, чиме се исказује велико непоштовање према њима.
Статистички подаци и распрострањеност праксе у Србији
Истраживања показују да је насилно дисциплиновање и даље доминантан образац у великом броју породица у Србији. Подаци УНИЦЕФ-а указују на следеће:
- Око 45% деце узраста до 14 година у Србији изложено је неком облику насилног дисциплиновања.
- Физичко кажњавање је најзаступљеније код најмлађе деце, посебно у узрасту од 3 до 4 године, када она тек уче границе и самоконтролу.
- Само око 20% деце у Србији одраста уз искључиво ненасилне методе васпитања.
- Бележи се благо опадање физичког кажњавања у последњих 10–15 година, али оно и даље остаје друштвено присутна и „нормализована” пракса.
Штетност и дугорочне последице телесног кажњавања
Не постоји ниједан доказ да је физичко или кажњавајуће васпитање корисно за развој. Напротив, све грубе методе – ударци, викање, емоционално условљавање, посрамљивање – носе негативне последице. Оне угрожавају здравље, интегритет и достојанство детета, а децу уче да је насиље прихватљива стратегија за разрешавање сукоба и наметање сопствене воље. Телесно кажњавање оставља трајне последице по физички и психички развој, често водећи до понављања насилничког понашања у одраслом добу.
Оно није делотворно као средство дисциплиновања јер делује само тренутно. Телесно кажњавање боли физички и емоционално, те изазива дубок „бол унутра” који погоршава чињеница да одрасли то одобравају. Деца изложена овој пракси имају већу вероватноћу да буду агресивна, непријатељски настројена, да имају тешкоће у разликовању исправног од погрешног, као и проблеме са менталним здрављем.
Деформација ставова: Анализа најчешћих заблуда
У јавности и даље постоје дубоко укорењена уверења која оправдавају телесно кажњавање. Из угла савремених сазнања и права детета, кључно је разјаснити најчешће заблуде:
- Заблуда о праву на избор васпитања: Деца нису власништво родитеља већ особе са достојанством. Као што није прихватљиво да одрасли у породици ударају једни друге, није прихватљиво ни да ударају децу. Не постоји „безбедно” ударање.
- Заблуда о „ћушкама из љубави”: Љубав и насиље нису исто. Ако дете добија бол уз поруку да је то љубав, оно учи да су бол и блискост повезани и да је прихватљиво повредити слабијег „за његово добро”.
- Заблуда о размажености: Страх од казне није исто што и стварно разумевање правила. Позитивно дисциплиновање не квари децу, већ им помаже да развију самоконтролу и одговорност из свести, а не из страха.
- Заблуда о заштити од опасности: Зауставити дете да не истрчи на улицу јесте чин заштите. Међутим, накнадно ударање не учи дете како да се чува. Заштита од опасности није насиље.
- Заблуда „Мене су тукли, па ми ништа не фали”: Људи који ово тврде често потискују проживљени бол. Нико не зна какав би постао да није био ударан – вероватно би имао више самопоуздања и сигурности. Многи касније несвесно понављају исти образац са својом децом.
- Заблуда „Ударим само кад заслужи”: Овај приступ почива на неравноправном односу моћи у ком физичка казна не учи одговорности, већ продубљује страх, слаби поверење и прекида отворену комуникацију.
Зашто је одраслима тешко да одустану од ударања?
Разлози су често дубљи: лично искуство и неспремност да се преиспитају поступци сопствених родитеља; импулсивно реаговање услед беса, стреса и исцрпљености; као и базични недостатак знања о ненасилним алтернативама за постављање граница.
Ненасилне алтернативе и позитивно дисциплиновање
Уместо фокусирања на казну, родитељство треба усмерити на учење и грађење односа кроз постављање граница са поштовањем:
- Позитиван пример: Будите доследни; ако очекујете да дете не виче, и ви у конфликту говорите мирно. Када вичемо или ударамо, деца уче агресију, а фокусирају се на страх и осећај неправде уместо на грешку.
- Похвала и охрабрење: Приметите добре ствари које дете ради и похвалите конкретан поступак.
- Прилагођавање очекивања узрасту: Ускладите захтеве са развојним могућностима детета.
- Слушање и валидација осећања: Дозволите детету да изрази бес или страх и пажљиво га саслушајте.
- Комуникација без напада на личност: Јасно изразите очекивања, вредности и своја осећања (нпр. „Не свиђа ми се тај поступак” уместо „Понашаш се као дивљак”).
- Исправљање грешке: Покажите детету како да исправи оно што је погрешно урадило, јер је циљ изградња самодисциплине.
- Извињење: Извините се детету ако сте према њему неправично поступили.
Улога организација цивилног друштва у пракси
Заштита деце од телесног кажњавања заједничка је одговорност породице, институција и организација цивилног друштва (ОЦД). Како би ова забрана заживела, ОЦД могу деловати кроз:
- Едукацију и подршку родитељима: Кроз радионице о позитивном родитељству, посебно пружајући подршку породицама у стању сиромаштва, стреса или онима које брину о детету са сметњама у развоју и инвалидитету.
- Јачање капацитета професионалаца: Едуковање запослених у образовању, социјалној и здравственој заштити за препознавање насилног дисциплиновања.
- Заговарање и сарадњу са институцијама: Праћење примене закона, сарадња са школама и центрима за социјални рад, и укључивање деце и родитеља у креирање програма.
- Промену друштвених ставова: Промовисање поруке да забрана није усмерена против родитеља, већ да представља подршку у развијању безбедних и ненасилних односа са децом.
Закључак. Ненасилно васпитање и позитивна дисциплина представљају једини пут ка изградњи емоционално стабилних и одговорних личности. Кроз заједничке напоре законодавства, цивилног сектора и самих породица, одрастање без страха и понижења треба да постане друштвени стандард и свакодневна пракса за свако дете.
Извори и литература. У припреми овог стручног текста коришћена је литература: УНИЦЕФ-а, Мреже организација за децу Србије (МОДС), Центра за права детета (ЦПД), Ужичког центра за права детета (УЦПД).
Анализу Породичног закона радила је стручна сарадница УЦПД-а, адвокатица Марија Перовић у оквиру пројекта „Права детета су људска права”, који је подржан од стране Европске уније.
