Ауторка текста: Снежана Лазаревић, Иницијатива за права особа са менталним инвалидитетом MDRI-S

Историјских извора који говоре о положају особа са инвалидитом у различитим деловима света и у различитим периодима је мало. Ипак, важно је уложити напор и из релативно малог броја историјских и археолошких извора реконструисати слику њиховог живота кроз историју јер нам то много може помоћи у сагледавању односа друштва према овим људима у садашњости.

Археолошки налази из периода неолита указују да је било људи са веома комплексним тешкоћама, који су доживели зреле године. Они то никако не би могли да нису имали велику подршку заједнице. То може указивати и на однос преисторијског човека према особама са инвалидитетом те се сматра да су тада људи мислили да особе са инвалидитетом имају магијске моћи.^[1] Реликти таквог схватања можда се огледају у веровању да су људи са инвалидитетом „анђели на земљи“ што се још увек често може чути.

Мојсијеви закони прописују обавезу читаве заједнице да брине о онима који су на било који начин угрожени (сиромашни, деца без родитеља, неспособни за рад).^[2] Слично читамо и у законским документима из старог Египта у којима се прописује обавеза милосрђа према угроженима, а од стране свих верника.^[3] Овакви ставови задржали су се и до данас, а људи који раде са особама са инвалидитетом често се сматрају великим хуманистима који раде изузетно тежак посао из милосрђа.

Током античког периоду, у Грчкој и Риму, новорођенчад са видљивим инвалидитетом остављана су да умру, а они који су имали блаже форме инвалидитета које нису биле уочљиве на рођењу или су инвалидитет стекли током живота били су одговорност породице, а не друштва и углавном су искључивани из јавног и политичког живота или су лишавани одређених права (наслеђивања, располагања имовином, бављење државним пословима и сл.).^[4] Очигледно је да још увек присутна пракса лишавања пословне способности и стављања под старатељство вуче корене из римског периода.

Средњи век је време бројних ратова, али и епидемија. Стога се повећава број особа са инвалидитетом. То је време када се, са једне стране, под утицајем хришћанског учења, проповеда милосрђе према болеснима и немоћнима, али са друге стране, када се ови људи стигматизују, кажњавају и злостављају, нарочито они који су имали менталне болести које су се тумачиле као последица опседнутости ђаволом или греха предака. Средњи век је и доба када настају својеврсни азили за „немоћне“ уз болнице. Таква пракса постојала је како у западној Европи тако и у Византији на коју се угледа и средњевековна Србија. У њој, током 13. и 14. века настају први азили при манастирима у којима су збрињаване особе са различитим врстама инвалидитета, стари и болесни. Душанов закон у свом чл. 28 прописује обавезу свих манастира да се у њима хране „убоги“^[5], а уколико то не чине, прописана је строга санкција за игумане и епископе – збацивање са њиховог достојанства^[6]. Са једне стране, постојање азила је било веома значајно јер су ти људи добијали подршку како би уопште могли да преживе, али са друге стране, то је био и начин да се они склоне са улица и одвоје од заједнице. Заштита „убогима и сиротима“ обезбеђивала се и кроз обавезу судија да обилазе области које су им поверене и старају се да њихова права не буду угрожена^[7]. Тај, тобоже милосрдан начин третмана особа са инвалидитетом, а у ствари сегрегација и уклањање ових људи из заједнице задржао се до данашњих дана кроз постојање установа за смештај деце и особа са инвалидитетом. 

Нововековни период није донео много унапређења положаја ових људи – 17. век је забележен као време великог затварања маргинализованих група, као и доба јавног приказивања људи са оштећењима.^[8] Ово је била општеприхваћена пракса све до 19. века – времена формирања азила који су ипак имали нешто боље услове за живот особа са инвалидитетом одбачених од друштва.

Двадесети век обележен је суровим поступањима према људима са инвалидитетом – од стерилизација до масовних убистава, заснованих на еугеници. Тек након другог светског рата долази до постепеног унапређивања положаја особа са инвалидитетом, али уз стално присутну поделу на „нас и њих“.

Након Другог светског рата а у складу са искуствима из Совјетског савеза, у Југославији је основан велики број домова за смештај ратне сирочади. Број тих домова се после неколико година знатно смањио, јер више није било потребе за збрињавањем тако великог броја деце. Затим следи период социјалистичког самоуправљања и друштвеног договарања који је потрајао све до краја осамдесетих година XX века, када се формира и први центар за породични смештај у Београду, 1963. године који је имао за циљ да унапреди и прошири породични смештај деце. Са почетком ратова на тлу Југославије, када је порасла незапосленост, социјална несигурност, када је дошло до осиромашења продица, инфлације, санкција и великог броја избеглица, велики број деце са инвалидитетом и без њега је остављан и упућиван на смештај у резиденцијалне институције. Та деца су се разврставала по узрасту, ометености, проблемима у понашању^[9]. У другој половини деведесетих година бележи се значајан напредак по питању смањења укупног броја институционализоване деце, када су у питању деца без сметњи у развоју. Према званичним подацима, број деце у институцијама – укључујући велике домове, мале домске заједнице, прихватилишта, интернате и институције за одрасле особе са инвалидитетом – опао је за око 50% током последњих 10 година. Међутим, Србија је заборавила на децу са сметњама у развоју и инвалидитетом – од којих су многа достигла пунолетство – која су изостављена из реформе.^[10]

Пројекат „Подршка деинституционализацији и социјалној инклузији особа са менталним инвалидитетом и проблемима менталног здравља“ (ИПА 2011), вредности 5,17 милиона евра, познат под називом „Отворени загрљај“, следећи је корак који је превасходно  био усмерен ка деинституционализацији установа за смештај одраслих лица са интелектуалним и менталним тешкоћама. Он је омогућио да 154 корисника напусти институције, а већина установа укључених у пројекат је израдила планове трансформације.  Међутим, пре свега због недостатка системске и практичне опредељености за стварне промене, већина корисника која је током пројекта добила подршку у заједници, вратила се у установе, које и даље функционишу на непромењен начин, са константним бројем корисника.

Седамдесете године прошлог века донеле су појачано занимање за правни положај особа  са инвалидитетом, а осамдесетих и деведесетих година доноси се више важних међународних докумената^[11]. Саме особе са инвалидитетом и снажан притисак ових људи и њихових породица изнедрио је највећу идеју покрета особа са инвалидитетом – социјални модел, који је био идеолошки основ и је коначно довео до усвајања првог међународно обавезујућег правног документа, Конвенције УН о правима особа са инвалидитетом из 2006. године.^[12]

Као што је описано, током векова, људи са инвалидитетом су били изложени чедоморству, гладовању, они су спаљивани, избегавани и изоловани, дављени, потапани у врелу воду, тучени, окивани и затварани у кавезе, мучени, гушени гасом, стрељани, стерилисани, складиштени, коришц́ени за забаву^[13]. Овакав однос оставио је дубок траг у свести људи и, ма колико да доношење Конвенције има велики значај, негативан однос према особама са инвалидитетом  који је трајао више хиљада година и ставови који су неговани према овим људима као јаднима, немоћнима, који ништа не знају и не могу да науче, опстали су, све до данашњих дана.

Промена парадигме – Конвенција о правима особа са инвалидитетом

Република Србија потписница је Конвенције Уједињених нација о правима особа са инвалидитетом која гарантује да особе са инвалидитетом уживају сва људска права, равноправно са другима. За лакше разумевање и примену овог међународног уговора доступни су Општи коментари, а за праћење њене примене  индикатори Канцеларија високог комесара Уједињених нација за људска права (OHCHR).

Конвенција о правима особа са инвалидитетом^[14] и Опциони протокол усвојени су 13. децембра 2006. године на седници Генералне скупштине Уједињених нација. Ступила је на снагу 3. маја 2008. До сада ју је ратификовало 185 земаља, међу њима и Република Србија, 31. јула 2009. године^[15].

Значај Конвенције није само у томе што је то први, правно обавезујући међународни уговор већ и у томе што доноси потпуну промену парадигме у односу на особе са инвалидитетом. То значи да Конвенција гарантује да особе са инвалидитетом уживају сва људска права, равноправно са другима, и да се забрањује дискриминација на основу инвалидитета. Ово заправо доноси велику промену у посматрању особа са инвалидитетом јер они постају субјекти права, а не објекти заштите и јер се полази од претпоставке способности уместо претпоставке неспособности. Чл. 2 Конвенције прописује разумна прилагођавања, што је принцип који још увек није у потпуности заживео, а подразумева одговарајуц́е модификације и прилагођавања неопходна за уживање свих људских права и слобода на равноправној основи са другима. Овакав приступ треба да доведе до напуштања тзв. медицинског модела и прихватања социјалног модела инвалидности који води до приступа заснованог на људским правима.

У тумачењу и примени кључних одредаба Конвенције о правима особа са инвалидитетом помажу Општи коментари^[16] које је усвојио Комитет УН за права особа са инвалидитетом. До сада је усвојено седам општих коментара, и то:

• Општи коментар број 1 (2014) на члан 12: Једнако признање пред законом
• Општи коментар број 2 (2014) на члан 9: Приступачност
• Општи коментар број 3 (2016) на члан 6: Жене и девојчице са инвалидитетом
• Општи коментар број 4 (2016) на члан 24: Право на инклузивно образовање
• Општи коментар број 5 (2017) на члан 19: Самосталан живот и укључивање у заједницу
• Општи коментар број 6 (2018) на члан 5: Равноправност и недискриминација
• Општи коментар број 7 (2018) о учешћу особа са инвалидитетом, укључујући и децу са инвалидитетом, преко њихових представничких организација, у спровођење и праћење Конвенције о правима особа са инвалидитетом
• Општи коментар број 8 (2022) на члан 27: Рад и запошљавање

Канцеларија високог комесара Уједињених нација за људска права (OHCHR) је развила индикаторе људских права^[17] као кључно средство за олакшавање разумевања и примену одредби Конвенције. Ови индикатори треба да побољшају примену Конвенције и мерење испуњености стандарда људских права тако што:

• истичу практичан садржај норми;
• мере напредак;
• доприносе транспарентности и одговорности; и
• јачају прац́ење препорука Комитета за права особа са инвалидитетом.

Доносиоци закона, политика и други доносиоци одлука на свим нивоима власти могу имати користи од ових индикатора како би знали који су кораци потребни за трансформацију правног, политичког и буџетског оквира. Поред тога, индикатори служе као алат за било коју организацију или тело за процену спровођења одредаба Конвенције од стране државе и за позивање Владе на одговорност.

За разумевање одредби Конвенције о правима особа са инвалидитетом важно је нагласити и да она заправо не прописује никаква нова права, већ поставља стандарде за једнако уживање постојећег корпуса људских права за особе са инвалидитетом. Такође, суштина Конвенције је и у томе што је наглашено да су сва права садржана у њој међусобно повезана, те да је за пуно и равноправно учешће у друштву важно поштовање свих људских права, и да не постоји важније и мање важно право, или важнији и мање важан члан Конвенције.

2009. године, Конвенцији о правима особа са инвалидитетом приступила је и Европска унија, чиме се овај међународни уговор уводи и у право ЕУ, што је веома важно и додатно обавезујуће  за Републику Србију, као земљи кандидату за чланство.

---

[1] Михаиловић, Наташа ет. ал: Положај особа са инвалидитетом кроз историју, Здравствена заштита, 2011, вол. 40, бр. 5, стр. 72-78

[2] Петровић, Јасмина: Преглед односа друштва према особама са инвалидитетом кроз историју, Теме, вол. 36, но. 2, 2012, пп. 865-86.

[3] Ибид.

[4] Петровић, Јасмина: Преглед односа друштва према особама са инвалидитетом кроз историју, Теме, вол. 36, но. 2, 2012, пп. 865-86.

[5] Основно значење речи убог је сиромах, али, с обзиром на то да се често у средњевековним текстовима среће и израз „убог и сромах“, претпоставља се да је термин убог имао и много шире значење и да је подразумевао и немоћне, неспособне за рад, удовице, особе са инвалидитетом, итд.

[6] Душанов законик, чл. 28, Београд: Српска књижевна задруга, Просвета, 1986, стр. 60

[7] Ибид, чл. 179, стр. 83

[8] Петровић, Јасмина: Преглед односа друштва према особама са инвалидитетом кроз историју, Теме, вол. 36, но. 2, 2012, пп. 865-86.

[9] Жегарац, Невенка, ур.: У Лавиринту социјалне заштите : Поуке истраживања о деци на породичном и резиденцијалном смештају,Факултет политичких наука, 2014.

[10] Заборављена деца Србије, Disability Rights Internationad i MDRI-S, 2021

[11] Декларација о правима лица са специјалним потребама, Генерална скупштина УН 1975; Резолуција УН којом се предлаже Економском и социјалном савету именовање специјалног известиоца који прати кршење људских права особа са инвалидитетом, 1984; Стандардна правила УН за изједначавање могућности особама са инвалидитетом, 1993

[12] Закон о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом, Службени гласник РС – Међународни уговори”, бр. 42/2009

[13] Marini, Irmo: The History of Treatment Toward People With Disabilities, In: Graf, Noreen M.; Marini, Irmo; Millington, Michael Psychosocial Aspects of Disability, 2nd Edition, Springer Publishing Company, 2017, pp. 4-28

[14] https://www.un.org/development/desa/disabilities/convention-on-the-rights-of-persons-with-disabilities.html

[15] Службени гласник РС – Међународни уговори”, бр. 42/2009

[16] Општи коментари доступни су на линку https://www.ohchr.org/en/treaty-bodies/crpd/general-comments

[17] Индикатори су доступни на следећем линку: https://www.ohchr.org/en/disabilities/human-rights-indicators-convention-rights-persons-disabilities-support-disability-inclusive-2030#Indicators