Природа људских права и права детета
| Људска права су: – универзална зато што их ужива свако људско биће; – неотуђива зато што су неодвојива од личности и не могу се прописивати, давати, заслуживати, а још мање одузимати актима законодавца; – непоништива зато што их држава не може опозвати; – недељива зато што су подједнако значајна и међусобно зависна, те се једно право не може уживати на рачун другог.[1] |
Људска права су права моралног порекла и заснивају се на претпоставци да се једнако признају свим људским бићима, без обзира на њихово порекло, пол, вероисповест или било коју другу припадност. Дакле, нису сва права људска права. Људска права су део природног права човека, што значи да су то урођена права сваког људског бића и оно их има самим тим што је људско биће. Даље, ово значи да државе нису обавезне да поштују људска права својих грађана само због тога што су потписале неки међународни уговор, већ су дужне да се њих придржавају стога што она припадају сваком људском бићу од тренутка када се роди.
| Људска права заснивају се на најосновнијим људским потребама које има свако људско биће и чије задовољење је неопходно да би људи могли да живе и да се развијају. |
Потреба за учешћем, уважавањем – Право на партиципацију
Потреба за једнакошћу – Право на недискриминацију
Потреба за сигурношћу – Право на заштиту деце од злостављања и занемаривања
Потреба за сазнавањем – Право на образовање
Потреба за одмором – Право на игру, слободнo време и културне активности
И поред тога што људи имају различите потребе, људска права настају онда када постоји универзална сагласност да је задовољење одређених потреба неопходно свим људима као основ за њихов развој и достојанство.
Под појмом основна људска права мисли се пре свега на право на живот, заштиту физичког и моралног интегритета појединца, заштиту од тортуре и дискриминације по било ком основу, једнакост пред законом, да нико не може бити проглашен кривим без одлуке суда, да нико не може бити кажњен за дело које као кажњиво није било предвиђено законом у тренутку извршења, као и остала права. Када се каже „и остала права“, важно је имати у виду да развој људских права није окончан. Због тога се каталог људских права стално проширује и допуњава новим правима[2]. На овом месту наведена су она права око којих постоји универзална сагласност. Оваква права се сматрају императивним, односно апсолутно обавезним због тога што их морају поштовати и оне државе које се нису обавезале, односно, чак и новонастале државе дужне су да их се придржавају.
Када у некој држави грађанима нису важећим правом призната нека од људских права, то не значи да их они немају и да њихова држава може да негира њихово постојање. Уколико би само од државе, односно њених органа зависило која људска права ће бити призната, онда о моралним правима не би ни могло да се говори. Зато обавезност поштовања људских права произилази за сваку државу, како из унутрашњег нормативног поретка, тако и из међународног, који је изнад држава тј. из међународног права. У периоду до Другог светског рата људска права нису била део међународног права, већ су спадала у унутрашњу надлежност сваке државе. Каква су била права грађана у одређеној земљи, у то нико споља није имао право да се уплиће. То се сматрало унутрашњом ствари сваке државе. Међутим, сагледавајући шта је све учињено против човекове личности током Другог светског рата, створила се потреба да та права постану предмет међународне заштите.
Данас, ниједна држава не може да тврди да су људска права у њеној искључивој надлежности, те да може да их призна, не призна или крши. Највећи број људских права усмерен је према држави и то их и разликује од других права моралног порекла. Држава има обавезу да се уздржава од кршења људских права, да спречи и кажњава њихово кршење, а такође и да створи услове за њихово уживање[3].
Државу одговорну за кршење права не погађају непосредне или конкретне санкције, међутим посредне, које су политичког карактера, врло су присутне. Наиме, држава која константно крши људска права прво је изложена критикама других држава, иступа пред различитим комитетима и комисијама Уједињених нација, упућују јој се примедбе, против такве државе се усвајају разне непријатне резолуције, декларације, док се у светским медијима помиње у негативном контексту. Таква држава, што више крши људска права у својој земљи, бива све више међународно изолована, а њен положај постаје све неповољнији, првенствено на економском и политичком плану.
Права детета припадају категорији људских права и све до усвајања Конвенције Уједињених нација о правима детета 1989. године сматрало се да су ова права довољно заштићена у оквирима заштите људских права. Искуство које је произилазило из става о посебности детињства и детета, као и специфичнијим захтевима од система који обезбеђују људска права, налагало је успостављање посебног система који би био примењив на децу.
Детињство као посебна фаза у развоју људског живота је људска творевина Европе 17. века. Услед велике смртности деце, веровања да је њихов живот у рукама виших сила и непостојања институционалних форми образовања, деца нису посматрана као особе са посебним одликама и природом. Дете је културолошки и психолошки схватано као биће не суштински различито од одраслих, без својих специфичности, које карактерише само недостатак развијених капацитета, којима располаже одрастао човек (не поседује развијену интелигенцију, не уме да чита и пише, не може да схвати ствари и односе разумљиве одраслима). Од 17. века дете почиње да се третира као посебно осетљиво биће и може се сматрати да долази до буђења свести о детињству као појму. Детињство означава фазу живота у којој се манифестује посебност детета. Под појмом посебност детета мисли се на специфичности везане за психофизичке карактеристике и ниво менталне зрелости детета. Промена у психолошким теоријама детињства, које дете представљају као специфично у односу на одрасле (нпр. интелигенција детета није неразвијена у односу на интелигенцију одраслих, квантитативно нижа, већ она функционише на специфичан, квалитативно другачији начин), пружила је основ за дефинисање права детета, јер припадници те групе имају и специфичне захтеве у односу на систем који обезбеђују људска права.
Друга чињеница, важна за разумевање актуелног дефинисања права детета, а која такође проистиче из промена у психолошком одређењу детета, односи се на могућност његовог издвајања из породичног контекста. Наиме, иако је још пре стотинак година уочена и исказана потреба да се дете заштити посебним прописима, укључујући и међународне конвенције, до скоро је тема права детета била увек смештана у контекст породице и посматрана са заштитничких позиција. Усвојене норме су одражавале схватање детета као слабог и незрелог људског бића, којем су потребни посебна заштита и нега, што само одрасли могу да му обезбеде, на начин који они процене као најбољи. Промена из пасивног у активно виђење детета као способног, аутономног и независног у контексту својих развојних постигнућа (а проистекла из истраживања развојних могућности детета), преусмерила је одређење детета у правцу увиђања његове способности и права да учествује у доношењу одлука које га се тичу, у оквиру својих развојних могућности.
Под појмом „права детета“ мислимо на права која су по својој природи људска и која свако дете има без обзира на то у којој држави живи, политичком, културном, економском окружењу, у складу са каквим традицијама, обичајима и веровањима се развија. Дакле, права детета у својој бити нису друкчија од људских права, нити је њихов основ различит. Само су различита поједина, специфична права, различита је посебна врста заштите, као и заштита права чије кршење произилази из културних или традиционалних образаца, супротних савременим схватањима личности и поштовања различитости. Постојеће или могуће различитости у смислу традиције, веровања, обичаја и сл. дужне су да поштују прихваћене вредности уобличене у норме међународних уговора. То је корпус права проистекао из две основне идеје: да су деца аутономне личности са специфичним потребама и правима, а у складу са тим носиоци правних захтева тј. активни субјекти права[4], а не искључиво објекти заштите од стране одраслих, као и да, услед специфичних психофизичких карактеристика, зависно од узраста и нивоа менталне зрелости, деца јесу посебно осетљива и рањива категорија која заслужује посебну, додатну заштиту.
Постављање питања да ли је у области људских права требало издвојити у посебну област права детета могуће је на нивоу теоретских расправа; међутим, пракса показује да је бројним међународним уговорима ова теза прихваћена и потврђена. Права детета су данас чињеница и реалност призната међународним правом.
Права детета – обавезе/одговорности
Деца имају право да раде шта хоће! НЕТАЧНО
Права детета не значе апсолутну слободу чињења. Учећи да има права, дете учи да права имају своја ограничења, да иста та права припадају и другима и да остваривањем сопствених права не сме угрозити друге у остваривању њихових права.[5]
Дајемо деци права, а шта је са њиховом одговорношћу!? Нека покажу да заслужују своја права! НЕТАЧНО
Као прво, не дајемо ми деци права и права се не заслужују, већ им она припадају самим рођењем. Као друго, залажући се за остваривање сопствених права, деца развијају осећај одговорности и поштовања права других појединаца и група. Окружење које уважава дете као личност и партнер, истовремено значи и подстицај за одговорно делање.[6]
Постоји уверење да сваком праву одговара одређена обавеза, односно, да свако ко нешто „добије“, мора заузврат нешто да дâ. Овакав став је и прихватљив не само на нивоу морала, већ и на нивоу неких права (нпр. облигационог, када се може уз право уговорити и обавеза). Међутим, ситуација је нешто другачија када се говори о области људских права. Као што је већ поменуто, људска права се не добијају, већ их људско биће стиче самим рођењем и неодвојив су део његове људске природе, те уживање конкретног права не може да се веже уз обавезу, нити да се услови извршењем обавезе носиоца. Према Конвенцији о правима детета, дете је субјекат права, а не објекат заштите. И поред тога што се идеја о правима детета базирала на неопходности додатне заштите друштва према деци због њихове осетљивости и специфичности које имају, усвајање концепта да је дете субјект права омогућава сваком детету право да захтева да му држава обезбеди остваривање свих гарантованих права. Исто тако важно је истаћи да дете има своје одговорности, као и да је неопходно да их развија, али се ниједно право детета не може условити обавезом детета, с друге стране.
Обавеза постоји, али на страни државе, која мора да успостави одговарајуће механизме да право призна, заштити и омогући његово уживање. Дакле, највећа обавеза и одговорност за остваривање права детета је на држави. Оваква улога државе произилази из обавеза које преузима ратификацијом Конвенције о правима детета. Тако, на пример, у оквиру образовног система, држава је дужна да обезбеди прописима, њиховим спровођењем и другим мерама да сва деца добију најбоље могуће образовање.
Но, иако право детета не подразумева аналогну обавезу, оно може да трпи ограничења. Полазећи од тога да људска права, а самим тим и права детета нису апсолутна, она могу под одређеним условима бити ограничена или укинута. Тако, на пример, право детета на мирно окупљање и удруживање може бити ограничено потребом државе да одржава јавни ред и мир.[7] Право на слободно изражавање својих погледа и саопштавање информација и идеја не може да се остварује на начин којим се, на пример, угрожавају част и углед других.
Конвенција Уједињених нација о правима детета
Настанак
Иницијативу за универзално признавање права детета покренула је Еглантине Џеб (Eglantyne Jebb), која је написала предлог прве декларације о правима детета. Декларацију је 1924. године усвојила Генерална скупштина Већа народа. По завршетку Другог светског рата, у Уједињеним нацијама започете су активности на доношењу нове декларације о правима детета, која је и усвојена 1959. године, као први значајан документ који предвиђа посебну заштиту детета, односно издваја децу као посебно осетљиву групацију, која захтева специфичну заштиту. Како декларације нису имале обавезујући карактер за државе потписнице, уследили су притисци, лобирања и напори на међународном плану да се усвоји документ који би имао снагу обавезујућег међународног уговора. Резултат оваквог процеса је Конвенција о правима детета (Конвенција), коју је Генерална скупштина Уједињених нација усвојила 20. новембра 1989. године као најважнији документ у области права детета на међународном плану.
Карактеристике Конвенције
- Конвенција представља основни извор права за креирање националних закона, политика и мера за остваривање права детета у свим државама уговорницама.
- Конвенција је први међународни документ у области људских права који обухвата све главне традиционалне групе људских права: економска, социјална, културна, политичка и грађанска.
- Конвенција је међународни уговор о људским правима са највише ратификација. Узимајући у обзир велики број држава које су је ратификовале, Конвенција је општеприхваћена и указује на сазрелу свест човечанства у погледу постојања права детета и потребе за њиховом промоцијом и заштитом.
- Конвенција представља значајно достигнуће у погледу развоја и јачања међународног права у области права детета. У овом документу су на једном месту обухваћена сва људска права која се признају некој посебној групи људи. Захваљујући томе, Конвенција је постала најважнији међународни уговор о правима детета, односно највиши ауторитет у овој области.
- Конвенција је, даље, инвентиван документ зато што признаје нова и изазовна људска права, као што су, на пример, право детета на слободно изражавање мишљења по свим питањима која га се тичу, или право детета жртве било ког облика злостављања, злоупотребе или експлоатације на физички и психички опоравак и реинтеграцију.
- Конвенција је први међународни уговор о људским правима који имплицитно признаје улогу удружења грађана у поступку остваривања права детета.
Структура и садржај Конвенције
Конвенцију чине преамбула и три дела. У преамбули су изражени општи прнципи и начелни ставови у области права детета.
Откако је Конвенција усвојена, постоје тенденције да се права садржана у њој поделе на разне начине. Међутим, и на овом месту важно је напоменути да су људска права, као и права детета, недељива и да су поделе уведене више из техничких разлога, односно да се олакша њихова примена или информисање о њима.
| Дакле, иако постоје разне поделе, права се не могу класификовати јер су недељива и међусобно повезана. |
С циљем да државама уговорницама олакша извештавање о спровођењу преузетих обавеза Комитет за права детета је усвојио посебну класификацију. Тако Комитет издваја питање дефиниције детета – дететом се сматра свако људско биће испод 18 година, уколико се законом дате земље пунолетство не стиче раније. Даље, Комитет издваја основне принципе Конвенције:
- право на недискриминацију – суштина овог принципа је да се сва права детета примењују на свако дете, без изузетка и да је обавеза државе да пружи заштиту од било ког облика дискриминације. Према Конвенцији, забрањује се дискриминација по више основа: према раси, боји, полу, језику, религији, политичком или другим уверењима, националном, етничком или социјалном пореклу, имовинском стању, неспособности, рођењу или другом статусу детета, његових родитеља, законских старатеља или чланова породице;
- право на уважавање најбољег интереса детета – састоји се у обавези државе и свих релевантних институција да у свим поступцима који се тичу права детета воде рачуна о његовим најбољим интересима;
- право на живот, опстанак и развој – свако дете има неотуђиво право на живот, а држава има обавезу да обезбеди његов опстанак и развој;
- право на партиципацију – подразумева да ће детету које је способно да формира сопствено мишљење бити обезбеђено право слободног изражавања тог мишљења о свим питањима која га се тичу, с тим што се мишљењу детета посвећује дужна пажња у складу са годинама живота и зрелошћу.
| Важно је истаћи да не постоји хијерархија права, да нема више, односно мање важних права и да су сва подједнако значајна. Реч је само о томе да свако право у одређеној ситуацији за поједино дете може постати најзначајније и да његово остваривање, односно заштита, постаје приоритет. Међутим, горе наведена четири права издвајају се због тога што се без њиховог поштовања ниједно дуго право не може у потпуности остварити. Ова права се због тога називају ПРИНЦИПИ. Основни принципи, можемо слободно рећи, представљају „филтер“ за сваку појединачну ситуацију у којој се дете налази или за сваку конкретну одлуку која се доноси. Када год се доноси појединачна одлука у конкретном случају врши се провера да ли су том одлуком испоштовани наведени принципи. Наведена права су претпоставка за остваривање свих других права гарантованих Конвенцијом. |
Права садржана у Конвенцији се даље, према области заштите на коју су усмерена, могу поделити на :
- Грађанска и политичка права, у која спадају :
- право на идентитет,
- слобода изражавања и приступ информацијама,
- слобода мисли, савести и вероисповести,
- слобода мирног удруживања и окупљања,
- право на приватност,
- право на забрану мучења или других окрутних, нечовечних или понижавајућих поступака или казни.
2. Породична средина и алтернативна брига о детету, где се издвајају права везана за:
- породични живот и одржавање односа са родитељима или стараоцима,
- права детета које је лишено породичне средине,
- права детета везана за алтернативни смештај,
- право детета на заштиту од незаконитог пребацивања преко границе и родитељске отмице,
- право на заштиту од злостављања и занемаривања.
3. Права на основну здравствену и социјалну заштиту
4. Права на образовање, слободно време, рекреацију и културне активности
5. Права детета која се налазе у посебним ситуацијама:
- права детета избеглице,
- права детета у оружаном сукобу,
- право на заштиту од сексуалне, економске и друге експлоатације,
- право на поступак у оквиру система малолетничког правосуђа,
- право детета припадника мањинске групе или домородачког народа.
Обавезе државе
Међународно зајемчена људска права, морају да буду правно доступна лицима у једној држави. Права детета у Конвенцији представљају одраз обавеза које државе треба да предузму у односу на децу.
| Спремност државе да преузме обавезе исказује се чином потписивања међународног уговора, док се преузимање обавеза исказује ратификацијом (потврђивањем). Ратификација је поступак у којем надлежни орган потврђује да држава преузима обавезе из међународног уговора. У Републици Србији Народна скупштина доноси закон о потврђивању међународног уговора, чиме он постаје део домаћег законодавства. |
Када држава ратификује неки међународни документ, у обавези је да прилагоди постојеће законодавство прихваћеним обавезама. Државе то могу да остваре на више начина: да учине међународне норме непосредно примењивим у националном законодавству, или да успоставе унутрашње законе који одговарају ратификованим међународним нормама.
Република Србија је као правни следбеник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, Савезне Републике Југославије и Државне заједнице Србије и Црне Горе, чланица Уједињених нација. Потписник је Повеље Уједињених нација, Универзалне декларације о људским правима и чланица основних међународних уговора у области заштите људских права, укључујући и Конвенцију о правима детета и њене протоколе.
| Децембра 1990. године Социјалистичка Федеративна Република Југославија је ратификовала Конвенцију о правима детета, а Република Србија је након свог оснивања преузела обавезе које проистичу из ње. Маја 2002. године Савезна Република Југославија ратификовала је Факултативни протокол о продаји деце, дечјој проституцији и дечјој порнографији и Факултативни протокол о учешћу деце у оружаним сукобима, а Република Србија је након свог оснивања преузела обавезе које проистичу из Факултативних протокола. На свечаној церемонији одржаној у Женеви 28. фебруара 2012. године Република Србија је потписала Факултативни протокол уз Конвенцију о правима детета о процедури подношења притужби Комитету за права детета и на овај начин показала спремност и опредељеност за заштиту права детета. |
| Међутим, важно је поменути да се чином ратификације не обезбеђује аутоматско остваривање права детета. Неопходно је, осим преузетих обавеза у смислу усклађивања националног законодавства, предузети и низ других мера у погледу успостављања примерених механизама, процедура, политика и активности. Тако, поред прилагођавања законодавства, државе унапређују положај детета и кроз друге мере, као што су установљавање националних тела за заштиту права детета, установљавање омбудсмана за права детета, давање подршке специјализованим удружењима грађана, специјализацију правосуђа, креирање посебне политике у области права детета, унапређење образовања, информисање деце о њиховим правима, итд. Целовито планирање активности (холистички приступ) којим се остварују права детета и континуирано унапређује њихово остваривање представља посебан захтев пред владе земаља уговорница Конвенције. |
Надзор над спровођењем Конвенције о правима детета
Комитет за права детета
Као што смо поменули, међународно право контролише поступке државе у остваривању људских права и права детета путем утврђених механизама. Поред тога, међународно право успоставља и систем међународних тела као што су комитети, комисије или судови, којима се појединци могу непосредно обратити у случају када се њихова људска права крше.
Велики значај у овом процесу имају установљена посебна, такозвана уговорна тела. Уговорна тела прате остваривање права која су гарантована међународним уговорима у државама чланицама и старају се да се преузете обавезе спроводе.
| Уговорно тело које врши надзор, односно сталну проверу напретка спровођења Конвенције и њених факултативних протокола, је Комитет за права детета. |
Ово надзорно тело установљено је чланом 43 Конвенције о правима детета. Комитет чине независни експерти високих моралних вредности и признате стручности на пољу које покривају Конвенција и факултативни протоколи. Ови експерти прате спровођење и разматрају извештаје о остваривању права детета у државама уговорницама. Такође, њихове активности огледају се и у тумачењу појединих питања која у пракси изазивају одређене недоумице, па на овај начин доприносе и континуираном унапређењу стандарда заштите.
Свака држава уговорница Конвенције има обавезу да Комитету подноси иницијални и периодичне извештаје о примени Конвенције и факултативних протокола. Иницијални извештај подноси се две године након ратификације, док се периодични извештаји подносе на сваких пет година. Комитет на основу извештаја и других прикупљених података даје оцену и препоруке државама уговорницама. Поред тога, Конвенција предвиђа могућност да Комитет позове и специјализоване агенције, УНИЦЕФ и друга надлежна тела, као што је на пример заштитник грађана и удржења грађана које сматра одговарајућима, да пруже стручни савет за примену Конвенције у областима која спадају у оквире њихових овлашћења. Удружења грађана или коалиције организација грађанског друштва могу учествовати у контроли примене Конвенције и коришћењем могућности слања Комитету својих алтернативних извештаја (извештаји из сенке), који такође представљају један од основних извора информација о унапређењу примене Конвенције. Данас све чешће овакве извештаје достављају и дечје организације. Комитет посебно цени извештавање деце, сматрајући да се на тај начин остварује право детета на партиципацију.
Како је Република Србија држава уговорница Конвенције, ратификацијом овог документа она је преузела обавезу да Комитет извештава о примени овог међународног уговора тј. о остваривању права детета у Србији. Република Србија је у мају 2007. године поднела Иницијални, а 2017. године Други и трећи периодични извештај о примени Конвенције о правима детета након чега је усвојио закључна запажања (препоруке).
Координација активности на унапређењу положаја и остваривања права детета у Србији.
У Републици Србији постоји велики број институција које имају одговорност за остваривање права детета. Међутим, координација њиховог рада није на задовољавајућем нивоу због тога што не постоји тело које координира њиховим активностима. Једина институционализована комуникација између њих је Савет за права детета, кога је формирала Влада 2002. године као своје саветодавно тело. Како Савет нема могућност да доноси одлуке, већ покреће иницијативе, даје мишљења влади, надлежним министарствима и сл., његов утицај на министарства је мали.
Мониторинг примене.
Процена утицаја политика и пракси на остваривање права детета није развијена у Републици Србији. Тако, недостају кључне информације, подаци и индикатори о утицају политика и закона, како на националном, тако и на локалном нивоу у односу на остваривање права детета.
| Република Србија је развила и ојачала механизме одговорности за заштиту људских права, укључујући и права детета. Највећи напредак огледа се у успостављању независних институција за заштиту људских права — то су канцеларије заштитника грађана, повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности и повереника за заштиту равноправности, као и скупштинско тело: Одбор за права детета Народне скупштине. |
Независни државни органи
Независни државни органи су институције чији су механизми заштите од великог значаја за заштиту и унапређење људских права, па тако и права детета.
Институција Заштитника грађана успостављена је на републичком нивоу 2005. године, а први заштитник именован је 2007. године. Заштитник има три заменика, један од њих је заменик Заштитника грађана за права детета. Покрајински Заштитник грађана именован је 2003. године и он такође има заменика који се бави заштитом права детета. Током периода од формирања ових канцеларија до данас, заменици заштитника грађана, на оба нивоа власти, као независни механизми заштите права детета, углавном су своје активности спроводили кроз решавање бројних индивидуалних представки и указивања на пропусте у раду државних органа у заштити права детета, у складу са својим надлежностима. И републички и покрајински заменик издају саопштења и препоруке, чиме директно доприносе транспарентности у раду државних органа и својим ауторитетом и утицајем доприносе побољшању квалитета њиховог рада. заштитник грађана је први државни орган који је непосредно у свој рад укључио и децу – Панел младих саветника Заштитника грађана који окупља групу од 30 деце и младих. Њихова улога је да пренесу Заштитнику грађана теме које су важне деци и младима, укажу на проблеме са којима се сусрећу, представе своје ставове и покрену питања од значаја за побољшање њиховог положаја у Србији.
Повереник за заштиту равноправности установљен је 2009. године. У складу са својим овлашћењима, повереник издаје мишљења и саопштења, решава појединачне притужбе дискриминације те допринос остваривању права детета има велики потенцијал.
Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности је независни орган у Републици Србији који доприноси јачању механизама миниторинга примене Конвенције о правима детета. Током протеклих година, овај орган посредовао је код државних органа и других служби, да учине доступним информације, податке, мишљења и активности, које се тичу остваривања, односно кршења људских права, а самим тим и права детета, што је тражиоцима ових информација омогућило да на основу добијених одговора предузимају адекватне поступке.
[1] Müller, L., Турза, И., Николић, Ј., Гаши, И., Милутиновић, Д., Мркаљ, Т., Пејчић В., Гавриловић, Б., Хајдињак, Б., Марјановић, А., Ђурић, Б., Дуњић, Р., Николић, Б., (2003): У праву си! – водич кроз правни систем Републике Србије, Београдски центар за људска права, Београд
[2] На ово нам указује и пример права везаних за заштиту деце од злоупотребе путем информационо-комуникационих технологија.
[3] Дејановић, В., Кораћ, Н., Росандић, Р., Стевановић. И., Видовић С., Воркапић С., Врањешевић Ј., Вучковић-Шаховић Н., (2003): Приручник за водитеље радионица из области права детета за рад са децом средњошколског узраста Сада знам зато могу, Центар за права детета, Београд
[4] Субјекат права значи да појединац, као грађанин, има одређена права и обавезе и да као такав мора бити третиран.
[5] Преузето из информативне брошуре „Истине и заблуде о правима детета“, Центар за права детета
[6] Преузето из информативне брошуре „Истине и заблуде о правима детета“, Центар за права детета
[7] Дејановић, В., Кораћ, Н., Росандић, Р., Стевановић. И., Видовић С., Воркапић С., Врањешевић Ј., Вучковић-Шаховић Н., (2003): Приручник за водитеље радионица из области права детета за рад са децом средњошколског узраста Сада знам зато могу, Центар за права детета, Београд