Одређење партиципације

Конвенција је као један од основних принципа поставила право детета на партиципацију, које подразумева да дете има право да изрази мишљење, а оно треба да буде узето у обзир у свим питањима која га се непосредно тичу. Принцип партиципације представља основу на којој се деца активно укључују у остваривање Конвенције о правима детета.

Партиципација је у Конвенцији изражена (схваћена) на више начина :

а) Као што је  претходно наведено, она представља један од четири основна принципа Конвенције, без чијег остварења није могуће обезбедити уживање осталих права.

б) Конвенција садржи и групу (како неки аутори кажу) партиципативних права која експлицитно или имплицитно подразумевају партиципацију:

 – слобода изражавања: дете има право да слободно изражава своје погледе, да тражи, прима и саопштава информације свих врста и на разне начине, без обзира на границе (члан 13);

 – слобода мишљења, савести и вероисповести (члан 14);

 – слобода удруживања: деца имају право на слободу удруживања и слободу мирног окупљања (члан 15);

 – заштита приватности: деца имају право на заштиту од мешања у њихову приватност, дом, породицу и личну преписку, и право на заштиту своје части и угледа (члан 16);

 – приступ одговарајућим информацијама: држава ће обезбедити деци да имају приступ информацијама и материјалима из различитих извора. Држава ће подстицати средства јавног информисања да шире информације од друштвене и културне користи за дете, а предузимати мере да децу заштити од штетних информација и материјала (члан 17);

ц) Коначно, партиципација је дефинисана и као појединачни члан. Члан 12. обавезује државе уговорнице да обезбеде детету које је способно да формира сопствено мишљење право слободног изражавања тог мишљења о свим питањима која га/је се тичу. Мишљењу детета се посвећује пажња у складу са његовим годинама живота и достигнутом зрелошћу.

Приликом одређења партиципације, битно је нагласити да је она процес који води подељеној одговорности и заједничким активностима, како између саме деце, тако и између деце и одраслих.

Партиципација и однос дете – одрасли[1]

Право на партиципацију подразумева одговорност одраслих (државе, родитеља, институција) да подстакну стварање могућности за остварење овог права. Нарочито је значајна улога родитеља, не само на друштвеном, већ и на личном плану. Наиме, партиципација се не односи нужно и само на ситуације у којима дете потпуно самостално доноси одлуке, она не подразумева потпуно преузимање контроле над процесом доношења одлука од стране деце.

Права партиципација обухвата и ситуације у којима дете заједно са одраслима доноси одлуке, уколико је његово мишљење заиста узето у обзир. Заправо се тек кроз контакт са одраслима, њиховим знањем и искуством, могу потпуно развити дететова самосталност, аутономност, одговорност, способност сарадње, адекватна перцепција и поштовање како себе, тако и других. Дакле, партиципација деце не само да не искључује учешће одраслих, већ је њихов могући допринос веома значајан за њено пуно остварење.

Психолошку суштину партиципације најбоље осликава лествица партиципације психолога Роџера Харта. Његова је намера била да се разјасни разлика између могућих начина учествовања, као и да се раздвоји права од привидне партиципације. Овај модел се може посматрати и у контексту развојне психологије, као уобичајен низ модуса дечје партиципације.

Аутор наводи три глобална нивоа партиципације: неучествовање, квазипартиципација и права партиципација.

Неучествовање – подразумева потпуну искљученост деце из процеса доношења одлука. Оно се може одвијати на три начина:

• деца су у потпуности игнорисана – одрасли доносе одлуке уместо њих и извршавају их не укључујући дете;
• одрасли управљају – одрасли доносе одлуку која се односи и на дете; детету се само саопштава шта треба да уради;
• одрасли управљају уз смешак – и у овом случају одрасли сами доносе одлуку која се само саопштава детету, али уз образложење разлога, дакле у форми „било би добро за тебе…“ и сл. Опасност овог модуса је да због начина на који је порука детету пренета, наметање одлуке остане непрепознато (пре свега од стране самог детета).

Квазипартиципација – квазипартиципацију од праве партиципације раздваја недостатак информација: дете декларативно учествује у процесу одлучивања, али не зна о чему може да одлучује а о чему не, уколико је мишљење детета одбијено, не зна због чега, итд. Она се одвија кроз три вида :

• манипулација – мишљење деце одрасли користе и позивају се на њега када им то одговара, а занемарују га без икаквих образложења када им не одговара. У овај облик квазипартиципације спадају и појаве да одрасли траже мишљење деце и у областима која су у сфери одговорности одраслих, када им њихов став одговара за остварење неких својих циљева;
• декорација – одрасли одлучују, а деца су искоришћена као „украс“, обично с намером да подстакну емоције и утичу на ставове посматрача (нпр. слике деце у рату, деце избеглица, или нпр. наступи деце познатих родитеља који су у функцији промоције родитеља, и сл.);
• привид – деца су позвана да учествују у процесу одлучивања, али том приликом износе (унапред сервиране) идеје одраслих као своје.

Права партиципација – она, као што је раније речено, не подразумева само потпуно самостално одлучивање деце без учешћа одраслих. Суштинска одлика праве партиципације је присуство информација: деца знају о чему могу да одлучују (које су им ингеренције), а које су области у сфери одговорности и одлучивања одраслих; њихово мишљење је тражено и саслушано у свим областима које их се непосредно тичу; уколико није прихваћено, образложено је због чега.

И она се може одвијати на више начина:

• консултације – одрасли, надлежни за извесну област, траже од деце да чују и њихове идеје, које им могу помоћи да квалитетније обаве свој посао (нпр. консултација деце приликом планирања изградње игралишта). Деци је јасно речено због чега су ту и који је домет њиховог утицаја (њихове идеје ће бити саслушане, али ће затим одрасли, који су свакако одговорни за обављање тог посла, одлучити шта ће уважити, а шта не);
• одрасли иницирају акцију (која се односи на децу), па их зову да им се придруже;
• деца иницирају акцију, па зову одрасле да им се придруже;
• заједничко одлучивање деце и одраслих;
• деца самостално одлучују, одрасли поштују њихову одлуку.

Посматрајући партиципацију као процес, иницирање акције од стране младих и консултације представљале би ниже нивое, а облици који проширују заступљеност младих у сфери одлучивања, као што су заједничко одлучивање или самостално одлучивање младих, представљали би виши ниво остварене партиципације.

Улога деце у остваривању права на партиципацију

Када говоримо о праву детета на учешће, морамо да истакнемо још неке важне елементе.

Када кажемо да неко (било да је реч о одраслој особи или детету) има право на партиципацију (изражавање мишљења, учешће у некој одлуци и/или активности која је везана с том одлуком), то не значи апсолутну слободу чињења. Шта то значи?

Изражавајући своје мишљење, учествујући у некој одлуци која је за нас важна, као и у активностима које су непосредна последица тих одлука, морамо да водимо рачуна о интересима, потребама и правима друге особе. Својим мишљењем, ставом или деловањем не смемо да угрозимо исто (или неко друго) право других особа. Дете, нпр. има право на слободно време, игру и рекреацију, али одлука о томе како ће остварити то своје право не сме да угрожава друге у остваривању њихових права (тако што ће пуштати прегласну музику, угрозити породични буџет неким нереалним захтевом за проводом или путовањем, ометати извођење наставе, и слично).

Изражавајући своје мишљење не смемо заборавити да исто то право имају и други. Ако очекујемо да наше мишљење буде саслушано и уважено, исто то и ми морамо да чинимо у односу на друге. Врло често се учешће у одлуци поистовећује са апсолутном самосталношћу у одлучивању. И одрасли и деца су склони да буду незадовољни и кажу да им је право на партиципацију прекршено ако њихово мишљење није у потпуности превагнуло. Овде не треба да буде речи о победницима и губитницима, већ о размени и сарадњи на начин који обезбеђује активно слушање, уважавање и поштовање. Некада ће се десити да наше мишљење није утицало на коначну одлуку, али ћемо ипак рећи да је наше право на партиципацију поштовано – тако што смо били у потпуности информисани о предмету одлуке, што смо чули све разлоге и аргументе, што смо имали прилику да кажемо шта о свему томе мислимо, што је нашем мишљењу посвећена дужна пажња и што смо дошли до сазнања о томе зашто наше мишљење није у датој ситуацији утицало на одлуку. У другим, пак, ситуацијама наше мишљење и аргументи ће утицати на позицију друге стране, тако да ћемо доћи до решења за које ћемо моћи да кажемо да је поштовало и наш став.

Није увек и у свакој ситуацији могуће обезбедити мишљење детета.

Важно је истаћи да у свакодневном животу није увек могуће обезбедити потпуно равноправно учешће детета у одлучивању и активностима. То зависи од много фактора, као што су узраст детета (зрелост), околности у којима се одлука доноси, садржај (тема, предмет одлучивања и активности), интереси – права друге стране.[2]

Група деце може одлучити да потпуно самостално изведе неку акцију, на пример, формирање мале локалне омладинске радио-станице. Акција не успева и оно што су они извукли као закључак, као научено из овог искуства, јесте да било каква врста активизма не доноси добит. Да су се за обављање овако сложеног задатка обратили за помоћ одраслима који познају област, вероватно би стекли много корисних сазнања која би им помогла и у другим акцијама, чак и у случају да се ова завршила неуспехом.

Да ли је, на пример, могуће и оправдано тражити мишљења деце предшколског узраста о програмском планирању предшколске установе? На начин како то чинимо са одраслима, свакако није могуће и смислено, али је зато неопходно пажљиво и стручно анализирати њихова понашања и интересовања како бисмо сачинили програм примерен њиховим потребама. Не значи нужно да је самосталност у доношењу одлука и деловању увек у најбољем интересу детета. Да ли можемо да кажемо да је у најбољем интересу детета да оно потпуно самостално донесе одлуку о ступању у сексуалне односе са 13-14 година? Да ли је дете на том узрасту довољно зрело да сагледа све могуће последице такве одлуке? Одговорност одраслих је да информишу децу о свим важним елементима сексуалног сазревања и понашања, како би били у стању да сами или у консултацији с другима, доносе промишљене и одговорне одлуке. Не доприноси увек самостално извођење неке активности на најбољи могући начин учењу и развоју.

Много је тема, садржаја и области, међутим, у којима деца могу да учествују у доношењу одлука и предузимању акција.

Свако дете може појединачно да се залаже за остваривање својих права и права деце уопште. Да би уопште било у стању то да ради, дете треба да буде информисаноо томе која права му припадају. На такав начин ће моћи да препозна ситуације кршења права и да се залаже за њихово поштовање. Ово се може односити на свакодневне ситуације у кући, школи, институцији, на улици, у средствима јавног информисања.

Осим залагања за поштовање сопствених права, дете може самостално или заједно са другима да покреће различите активности којима ће допринети поштовању права друге деце или решавању неке ситуације кршења права већих размера. Сама деца могу бити активна у локалним кампањама информисања о правима детета, акцијама уређења спортских терена или разним програмима везаним за проблематику злоупотребе дрога.

Да би могли ефикасно да се залажу за остваривање и унапређење права детета, деца треба и да усвоје нека додатна знања и вештине како би била у стању да спрече, на пример, или разреше ситуације сукоба права, да планирају и изведу неку акцију, да помогну својим вршњацима у ситуацијама кршења права. Одговорност одраслих је да им у томе помогну и оспособе их за овакво деловање.

Осим што је потребно да деца буду упозната са својим правима, потребно је да знају ко је и на који начин одговоран за остваривање права детета, где могу да потраже помоћ, када и коме да се обрате. Обезбеђивање оваквих информација је одговорност одраслих, али и сама деца могу да покрену ово питање и траже помоћ од одраслих у трагању за информацијама.

Право на партиципацију је загарантовано, и оно не треба ”заслужити”, иако одрасли често тако мисле. Обавеза одраслих је да стварају такве услове у којима ће деца имати прилику за учешће. Учешће у одлучивању подстицајно делује на развој детета.

Учествујући у доношењу одлуке, дете спремније прихвата одговорност за њено спровођење. Оно разуме разлоге и околности, развија осетљивост за потребе и права других. Одрасли који слушају и уважавају дете обогаћују властита сазнања и усвајају одлуке које су засноване на потребама, интересовањима и правима детета. На такав начин се стварају односи сарадње и партнерства као нужна претпоставка модерног цивилног друштва.

Значај партиципације деце и младих

На основу свега изнетог, јасно је да неговање процеса партиципације деце резултира позитивним ефектима не само за дете, већ и за одраслог. Дете које има искуство изражавања свог мишљења и његовог уважавања развија висок степен самопоштовања и самопоуздања. Оно је спремно да прихвати да мишљења других такође имају вредност, те учи да делује у духу поштовања и сарадње. Када учествује у доношењу одлуке, дете је спремније да прихвати и одговорност за њено спровођење јер разуме разлоге доношењаисте, као и последице њеног неостваривања.

Одрасли који подстичу модел сарадње и учешћа, слушајући и уважавајући дечје мишљење, шире своја сазнања и спремнији су да адекватно одговоре на дечје потребе. Тада однос са децом губи елементе ауторитарности и почиње да функционише са позиције ауторитета заснованог на поштовању.

Подстицање деце на креативно и критичко мишљење развија њихов интелект, унапређује ниво апстраховања и флексибилност ума, омогућава им боље разумевање света око себе. На личном плану, кроз оснаживање партиципације, подстиче се развој њиховог самопоштовања, сигурности у себе, самосталности и одговорности. Пружа им се могућност да доживе успешност, задовољство собом, да се осећају вредним и корисним, а и да развију свој грађански идентитет. Слушањем различитих мишљења других, дете превазилази когнитивни и емотивни егоцентризам, учи да сагледава појаве и из позиције других. Развија се осећај за друштвену правду. Уче да поштују ауторитет, али и да имају права да на адекватан начин преиспитују и критикују неке аспекте његовог деловања и да траже промену.

На крају, деца која имају искуство партиципације, те стога развијено самопоштовање, одговорност, толеранцију и уважавање других, преносиће као родитељи тај модел на своју децу и уграђивати га у све социјалне односе и на тај начин чинити основу демократског, цивилног друштва.

Партиципација у пракси

Партиципација је примењива и реално остварива у свим аспектима живота и за сву децу. Тако, међу одраслима нема израженог неслагања око прихватања легитимитета заштитних права деце (заштита од злостављања, злоупотребе, насиља), као и великог броја других права као што су право на живот, на игру и рекреацију, недискриминацију, слободан приступ образовању на бази једнакости, итд. Уврежена је перцепција детета као објекта заштите и одговорности од стране одраслих, те права дефинисана Конвенцијом која не доводе у питање ову представу о детету могу бити недвојбено прихваћена. У мањој мери је изражена сагласност у вези са партиципативним правима деце, јер та права одрасли могу да доживе као угрожавање свог ауторитета.

Припремајући извештај о оставривању права детета у Републици Србији из угла деце и младих, деци и младима је било посебно значајно да испитају ставове својих вршњака о остваривању права детета на партиципацију.[3] Добијени су следећи резултати:

• Деци и младима је најважније да се њихово мишљење узме у обзир у породици (то је важно за 3/4 деце) и вршњачкој групи (важно за њих скоро 2/3).

• Деци и младима је најмање важно узимање у обзир њиховог мишљења у погледу стања у насељу (18%), држави (13%) и свету (10%).

• Учешће у одлучивању у школи сматра важним само 1/5 деце и младих.

• Забрињавајуће је да ни међу члановима ученичких парламената не постоји довољно интересовања за партиципацију у школи, за коју је незаинтересовано скоро 2/3 парламентараца, па се поставља озбиљно питање из којих разлога и мотива су се уопште прихватили чланства у Парламенту.

• Више од 4/5 деце и младих каже да их, приликом доношења одлука у породици, увек или често питају за мишљење.

• С друге стране, резултати показују да деца и млади нису довољно укључени у доношење одлука у школи, па тако преко 60% њих каже да их у школи питају за мишљење врло ретко или никад.

• Две трећине деце и младих је рекло да их нико до сада није питао за мишљење о питањима важним за живот у њиховим градовима и општинама.

• Најчешћи облик партиципације деце и младих на нивоу општине јесу анкете. Што су старији, нуди им се више прилика да учествују у општинским анкетама о разним питањима, па је ту могућност искористило близу две петине 17-годишњака.

• Прилику да своје мишљење кажу уживо на састанку са представницима општине имало је свега око 3% деце и младих.

• Око 1/4 деце и младих изјављује да је добро упозната са радом Ученичког парламента у својој школи.

• Исто тако, 1/4 деце и младих каже да не зна ништа о раду свог Ученичког парламента.

• Око 7% деце и младих каже да Ученички парламент код њих постоји само на папиру или уопште не постоји.

• Остала деца и млади су углавном упознати са чињеницом о постојању Ученичког парламента у својој школи, али о његовом раду не знају довољно.

Како деца и млади виде да се може унапредити њихова партиципација:

• едукација деце од најранијих дана (од вртића) о правима која имају, али и о томе како да их користе и како да изразе своје мишљење;

• едукација родитеља, запослених у школи и шире јавности о значају права детета на партиципацију, кампање са циљем подизања свести о важности овог права (медији, уличне акције, промо-материјал, брошуре);

• мониторинг власти у погледу отворености за партиципацију деце и младих;

• формирање више сличних тела као што је Ученички парламент на нивоу школе, а ван ње нешто попут “Савета деце” који ће учествовати у доношењу градских одлука;

• организовање “отворених часова” или “часова за ученике” који би били посвећени ученичким питањима и мишљењима;

• постављање кутије за предлоге и питања ученика у школама;

• реформа образовног система како би се, између осталог, образовањем деци пружила знања и вештине које ће их оспособити за партиципацију;

• позивање деце и младих на округле столове, састанке, разговори са њима, или бар питање за мишљење путем упитника и анкета;

• креирање сајта или Фејсбук групе за дечја питања, мишљења и предлоге на нивоу града;

• увођење обавезе да одређени број разредних часова мора да буде посвећен овој теми, и да се на њима не заврши све на причи о партиципацији, већ да се она заиста примењује;

• увођење правила о јавности рада Парламента (да представници одељења треба да на разредном часу представе свом одељењу оно што је рађено на састанцима Парламента);

• умрежавање парламената из различитих школа ради сарадње, заједничких акција и размене искустава;

• информисање професора о томе да чланство у Парламенту треба да буде добровољно и независно од успеха у школи;

• стварање охрабрујуће и прихватајуће климе у школи, која ће Ученичком парламенту стварно омогућити да кроз њега деца остваре своје право на партиципацију.

Истраживање[4] – Компетенције наставника за остваривање партиципације, грађанских и политичких права

С обзиром на важност овог принципа/права када је реч о остваривању других права из Конвенције, забрињавајуће делује податак да мали број учитеља и наставника познаје садржај

права на партиципацију, не препознају ситуације у којима су дужни да укључе децу у процес доношења одлука и не разликују аутентичну партиципацију од тзв. квазипартиципације.

Учитељи и наставници не показују веће знање ни када је реч о садржају других партиципативних права-попут права на удруживање и права на окупљање. Мали изузетак је право на слободу мисли, савести и вероисповести будући да више од половине наставника препознаје његов садржај (и у стању су и да препознају ситуацију кршења тог права). Учитељи и наставници немају значајно боље резултате ни када је реч о вештинама примене партиципације у образовном контексту. Само мали број њих препознаје ситуације у којима се крши право детета на слободно изражавање мишљења, право на приватност, тј. право на заштиту од произвољног и незаконитог мешања у приватност детета, као и право детета на заштиту личности и достојанства и право детета на правовремено, адекватно и потпуно информисање. Ови резултати не чуде будући да идеја о дечјој партиципацији није у складу са доминантним режимима истине, тј. уверењем о томе шта се сматра нормалним и пожељним односом моћи између одраслог и детета, тако да је имплементација овог принципа као и групе партиципативних права у образовању значајно отежана. Будући да имплементација партиципације у великој мери зависи од ставова у односу на природу детета, његове компетенције, односе између деце и одраслих и разумевање улоге одраслих у процесу развоја детета, занимљиво је анализирати ставове које наставници имају о партиципативним правима. Изгледа да учитељи и наставници који су учествовали у истраживању имају слику о детету као некомпетентном, незрелом бићу које не може да учествује у одлучивању заједно са одраслом особом и чије мишљење не може имати исту тежину као и мишљење одрасле особе. Дете, по њиховом мишљењу треба да „заслужи“ право на партиципацију тако што ће прво развити одговорност и самосталност, па тек онда стећи прилику да учествује у одлучивању. Због своје незрелости и некомпетентности деца не могу да уживају сва грађанска права као и одрасли, а посебно право на слободно удруживање и окупљање ради изражавања својих ставова. Учитељи и наставници изјављују да право на приватност треба поштовати, иако не познају довољно садржај тог права (тест знања) и не умеју да препознају његово кршење у школи (тест вештина).

Иако би се очекивало да постоје разлике у ставовима између учитеља и наставника у погледу компетенција деце, будући да наставници раде са старијом децом која су према многим истраживањима развила све компетенције важне за партиципацију разлике у ставовима између ове две групе нема. Учитељи показују боље познавање појма партиципације и партиципативних права. Једно од могућих објашњења је да су кроз иницијално образовање стекли значајно више психолошко-педагошких знања (укључујући и информације о Конвенцији о правима детета) која наставници немају; међутим, када је реч о примени ових знања у школском контексту, учитељи су једнако неуспешни као и наставници.

Налаз да учитељи и наставници који су похађали семинаре имају значајно виша постигнућа на тесту знања у областима партиципације и грађанских/политичких права од оних који нису похађали ниједан семинар, делује охрабрујуће. Изгледа да је партиципација једна од централних тема (малобројних) семинара и обука које се баве правима детета, а могуће је и да су идеје партиципације биле заступљене и у неким другим семинарима и обукама (нпр. обуке за грађанско васпитање, активно учење, методологија наставе и учења усмерене на дете и сл.) које су похађали наставници који су похађали и семинаре из области права детета. С обзиром на то да информације/знање о нечему у великој мери утиче на ставове које о томе имамо, можемо да очекујемо да ће се повећањем корпуса знања мењати и ставови.

Недовољно познавање садржаја права на партиципацију, као и партиципативних права могуће је објаснити ставовима које учитељи и наставници имају у односу на природу детета, његову компетентност и односе између деце и одраслих. Учитељи и наставници углавном имају слику о детету као некомпетентном, незрелом бићу које не може да учествује у одлучивању заједно са одраслом особом и чије мишљење не може имати исту тежину као и мишљење одрасле особе. Дете по њиховом мишљењу треба да „заслужи“ право на партиципацију тако што ће прво развити одговорност и самосталност, па тек онда стећи прилику да учествује у одлучивању. Учитељи боље познају појама партиципације и партиципативних права, као и они наставници који су похађали семинаре о правима детета, што би могло да указује на значај иницијалног образовања и професионалног усавршавања.

---

[1] Преузето из Приручника за наставнике ЗаПраво ми, Ћук-Миланков, Д., (2005) Центар за права детета, Београд

[2] Дејановић, В., Кораћ, Н., Росандић, Р., Стевановић. И., Видовић С., Воркапић С., Врањешевић Ј., Вучковић-Шаховић Н., (2003): Приручник за водитеље радионица из области права детета за рад са децом средњошколског узраста Сада знам зато могу, Центар за права детета, Београд

[3] Дечји информативно-културни сервис ДX, група деце и младих при Центру за права детета (Београд), млади чланови и чланице омладинског клуба при Ужичком центру за права детета и млади активисти програма Друштва за развој деце и младих – Отвореног клуба (Ниш), (2013): Извештај о остваривању права детета у Републици Србији из угла деце и младих, Центар за права детета, Београд

[4]http://ucpd.rs/wp-content/uploads/2019/11/izvestaj-istarzivanje_kompetencije-nastavnika_final.pdf