Појам насиља
Насиље је сваки облик једанпут учињеног или поновљеног вербалног или невербалног понашања које има за последицу стварно или потенцијално угрожавање здравља, развоја и достојанства деце/ученика. О насиљу говоримо у случају када неко неког намерно повреди и учини да се осећа лоше; када неко повреди нечије тело или осећања.
Многе одредбе Конвенције о правима детета односе се на заштиту детета од насиља у најширем смислу. Заштита детета од: • физичког и менталног насиља, злоупотребе и занемаривања (члан 19); • свих облика сексуалног злостављања и искоришћавања (члан 34); • отмице и трговине децом (члан 35); • свих других облика искоришћавања (експлоатације) штетних по било који вид дететове добробити (члан 36); • нехуманих и понижавајућих поступака и кажњавања (члан 37). Конвенција такође обавезује државе потписнице да обезбеде мере подршке за физички и психички опоравак детета жртве насиља и његову социјалну реинтеграцију (члан 39). |
Када је реч о насиљу над децом, оно може да буде учињено од стране одраслих, као и од стране саме деце. Када деца над другом децом врше насиље, у питању је вршњачко насиље.
У насиље се не могу сврстати следеће појаве:
- једнократни инцидент који се не понавља;
- пријатељска размирица, свађа која се конструктивно решава;
- случајно наношење бола (без намере да се повреди) без понављања.
Насилно понашање је широко распрострањен проблем. Појављује се на свим узрастима и у свим културама. Понекад деца опонашају нечије или испољавају научено понашање.
Врсте насиља
Физичко насиље над дететом је оно које доводи до стварног или потенцијалног физичког повређивања услед неке интеракције или одсуства интеракције, које потпада под разуман оквир надзора родитеља, или особе која је на положају на којем има одговорност, моћ над дететом или његово поверење (СЗО, 1999). Обухвата широк дијапазон активности, као што су: ударање, пребијање, шутирање, чупање косе, грижење, гушење, шурење, наношење опекотина, тровање, дављење, везивање коришћењем канапа или ланца, присиљавање детета да за казну остане у положају који узрокује бол или је понижавајући, претња ножем или пиштољем и друго. Може се испољити као изоловани инцидент или понављана активност хроничног карактера.
Телесно кажњавање детета у циљу исправљања или контроле понашања представља злостављање детета. Комитет за права детета је дефинисао „телесну“ или „физичку“ казну као свако кажњавање у којем се користи физичка сила са намером да се нанесе одређени, па макар и најмањи степен бола или нелагоде.То се у највећем броју случајева односи на ударање деце („лупање“, „шамарање“, „батинање по задњици“), шаком или неким предметом – шиба, прут, каиш, ципела, варјача. Комитет признаје да постоје изузетне околности у којима се оправдава примена разумних облика спутавања како би се контролисало понашање, где постоји јасна разлика између примене силе која је мотивисана потребом да се дете и остали заштите и примене силе ради кажњавања. Увек се мора примењивати начело примене минималне неопходне силе у најкраћем могућем периоду.
Емоционално насиље, које се наводи у чл. 19 Конвенције о правима детета као “ментално насиље”, често се описује као психолошко малтретирање, ментално злостављање, вербално злостављање и емотивно злостављање или запостављање и оно може обухватати поступке којима се врши омаловажавање, оцрњивање, окривљавање без разлога, којима се прети, застрашује, ограничава кретање детета, врши дискриминација, исмева или упражњавају други облици нефизичког, непријатељског или одбацујућег поступања са дететом.
Злостављање путем информационих и комуникационих технологија (ИКТ) као што су мобилни телефони и Интернет (познато као „сајбер злостављање“) представља ментално насиље.
Специфичан вид менталног насиља јесте и сведочење о насиљу у породици,било да деца директно посматрају физичко, сексуално или психичко злостављање члана породице, или чују звуке, ударце, крике из непосредне близине, или знају да се насиље дешава или се може десити, односно када накнадно виде последице насиља према члану породице.
Емоционална злоупотреба обухвата и пропуст да се обезбеди развојно прикладна, подржавајућа средина, укључујући и доступност примарне фигуре привржености, тако да би дете могло развити стабилан и пун опсег емоционалних и социјалних способности које одговарају његовом личном потенцијалу, а у складу са контекстом друштва у којем дете живи.
Сексуално насиље је укључивање детета у сексуалну активност коју оно не схвата у потпуности, са којом није сагласно или за коју није развојно дорасло и није у стању да се са њом сагласи, или ону којом се крше закони или социјални табуи друштва (СЗО, 1999). У Конвенцији Савета Европе о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања изричито се наводи да сексуално злостављање детета укључује и следеће видове намерног понашања, који треба да су криминализовани: а) бављење сексуалним активностима са дететом које није навршило правни узраст у којем су сексуалне активности допуштене; б) ступање у сексуалне активности са дететом када је притом примењена принуда, сила или претња; или злоупотребљен признати положај поверења, ауторитета или утицаја над дететом, укључујући ту и положај у породици; или, злоупотребљена посебно осетљива ситуација у којој се дете налази, његов рањиви положај, првенствено због менталног или физичког хендикепа или зависности[1]. У сексуално насиље спада и искоришћавање детета у проституцији и порнографији које се описује код експлоатације детета.
Занемаривање и немарно поступање представља немар или пропуст родитеља, старатеља или другог пружаоца неге да обезбеди развој детета у било којој или свим областима: здравља, васпитања и образовања, емоционалног развоја, исхране, смештаја и безбедних животних услова, а у оквиру разумно расположивих средстава породице или пружаоца неге, што нарушава или може са великом вероватноћом нарушити здравље детета или његов физички, ментални, духовни, морални или друштвени развој. Оно обухвата и пропуст у обављању правилног надзора и заштите детета од повређивања у мери у којој је то изводљиво (СЗО, 1999). Занемаривање може бити физичко, емоционално, медицинско и едукативно занемаривање или комбинација ових облика.
Експлоатација детета односи се на коришћење детета за рад или за друге активности, а у корист других особа. Ове активности нарушавају физичко или ментално здравље, образовање детета, његов морални, или социјални и емоционални развој (СЗО,1999). Следећи поступци спадају у експлоатацију детета:
- Злоупотреба детета у трговини децом, проституцији и порнографији; Трговина децом укључује намамљивање, превоз, пребацивање, скривање или прихват лица млађег од 18 година уз претњу или употребу силе или других облика принуде, отмице односно обмане, преваре, злоупотребе власти или стања угрожености, давање или примање новца или повластица за добијање пристанка лица које има контролу над дететом, са циљем његове експлоатације. Намамљивање, превоз, пребацивање, скривање или прихват детета ради искоришћавања сматра се „трговином људима“ чак иако не укључује наведена средства.
Искоришћавање детета за проституцију представља ангажовање детета за бављење проституцијом или навођење детета да учествује у проституцији, приморавање детета на проституцију или остваривање зараде од неког другог вида искоришћавања детета у такве сврхе.
Искоришћавање детета за порнографију обухвата производњу, нуђење или стављање на располагање, дистрибуирање или пренос, прибављање, посредовање дечје порнографије или свесно прибављање могућности приступа помоћу информационе или комуникационе технологије дечјој порнографији. Ангажовање детета за учешће, навођење или приморавање детета да учествује у порнографским представама, или остваривање зараде или неки други вид искоришћавања детета у такве сврхе, као и свесно присуствовање порнографским представама у којима учествују деца представља сексуално насиље према детету.
- Злоупотреба дечјег рада Злоупотребом дечјег рада сматра се онај рад детета који је ментално, психички, социјално и морално опасан и штетан за дете и који утиче на образовање детeта тако што онемогућава дете да похађа школу, обавезује дете да напусти образовање пре времена, или принуђава дете да похађа школу под изузетно тешким условима, укључујући и најгоре облике дечјег рада.
- Трговина дететом ради усвојења препозната је као одузимање лица које није навршило шеснаест година ради његовог усвојења противно важећим прописима, усвојење таквог лица или посредовање у таквом усвојењу, као и куповина, продаја, предаја, превоз, обезбеђење смештаја или прикривање.
- Злоупотреба детета у медицинске или научне сврхе, кроз укључивање детета у експерименте који могу бити штетни за дететов развој, и злоупотребу у трговини органима;
- Социјална експлоатацију детета, која обухвата све форме злоупотребе детета у медијима, у рекламне сврхе, у кампањама политичких партија и сл.
Насиље међу децом, односно, вршњачко насиље, јесте намерна, свесна жеља да се узнемири/малтретира, застраши, нанесе повреда другој особи – вршњаку. Најчешћи облици вршњачког насиља су: вербално злостављање, отимање и уништавање ствари, присиљавање и уцењивање других да раде оно што им је наређено, батине и физичко повређивање, новчано уцењивање, претње оружјем и сексуално насиље, социјална изолација детета, исмевање, вређање.
Родно засновано насиље међу децом је сваки чин насиља над особом због рода, пола или сексуалне оријентације, а може да укључи родне предрасуде и дискриминацију (сексизам), родно укалупљивање и сексуалну објектификацију, сексуално узнемиравање, насиље у (раним) партнерским везама, насиље због сексуалне оријентације и друге форме физичког, сексуалног и психичког насиља заснованог на роду.
Принудни или дечји брак представља присиљавање детета да ступи у брак или одвођење у другу земљу са циљем принуде детета да ступи у брак. Култура, обичаји, религија, традиција, односно такозвана „част“, не могу се сматрати оправдањем за принуду на брак или било које дело насиља према детету.
Структурно насиље обухвата насиље које је укорењено у социјалним структурама које одликују неједнакости. Манифестације овог типа насиља могу се кретати од неједнаких шанси за васпитање и образовање, право на здравствену заштиту, запослење, до расних неједнакости, глади и сиромаштва, као последица економског насиља, родне неравноправности, неодговарајућих законских решења и сл. Ови облици неправди су институционализовани и обухватају шире социјалне односе, као што су класни (експлоатација), родни (сексизам), међуетнички (национализам, етноцентризам) и слично.
Институционално насиље представља насиље учињено од стране професионалаца у институцијама, а може да обухвати директно насиље према корисницима услуга, као и ставове и понашања која воде неосетљивом опхођењу, занемаривању потреба и ускраћивању помоћи, умањивању учињеног насиља или последица, окривљавању жртве, неделотворном, неефикасном и неповезаном поступању, која доприносе поновној виктимизацији корисника услуге, односно жртве насиља.
Дигитално насиље је коришћење дигиталне технологије с циљем да се друга особа узнемири, повреди, понизи и да јој се нанесе штета. Спроводи се у виду: порука послатих електронском поштом, текстуалних и видео позива, путем друштвених мрежа, ФБ, Messinger, путем веб-сајта (web site), четовањем, укључивањем у форуме и сл. У литератури се срећу и други термини за ову врсту насиља, као што су: малтретирање у дигиталном свету, електронско насиље, насиље на интернету, онлајн насиље, сајбер булинг и др.
У односу на контекст у коме се насиље дешава, насиље над дететом се може дефинисати као насиље у породици, насиље у школи, насиље у институцијама, насиље у заједници и насиље у дигиталном простору. Оваква типологија коришћена је у националном извештају Насиље према деци у Србији.
Ко врши насиље?
Насиље врше одрасли, али и деца! Насиље могу вршити деца (насиље међу децом – вршњачко насиље). Насиље од стране запослених у установи. И наставници су део „културе насиља“ у школи, посебно као учесници у вербалном насиљу. Насиље од стране одрасле особе која није запослена у установи. |
Понекад деца која се понашају насилно немају свест о штетности таквог понашања. Она могу бити подстицана од стране других (нпр. пријатеља) на насилно понашање, или опонашају старију браћу, сестре или људе којима се диве. Они можда не знају за боље начине комуницирања с вршњацима или пролазе кроз неке проблеме, па се то рефлектује кроз насиље. Деца могу бити и организатори групе, тј. подстицати и наговарати друге да се насилно понашају.
Деци која се понашају насилно такође треба помоћи, а не само казнити их. Ако се њима не помогне, они ће одрасти у насилне одрасле људе и насиљем ће решавати своје проблеме.
Где се најчешће дешава вршњачко насиље? Вршњачко насиље се дешава у школи, и то у време одмора, у учионици, на ходнику или у дворишту. По правилу, у тим ситуацијама одрасли нису присутни. Насиље међу вршњацима се дешава и пре почетка наставе или по њеном завршетку, на путу у школу или при повратку кући. Школска дворишта и игралишта су места на којима деца проводе своје слободно време и честе су локације на којима се догађа вршњачко насиље.
Свака неправда коју доживе ученици може бити подстицај повређеном ученику да свој бес, уместо на оног ко је неправду учинио, усмери на вршњака. Нереаговање наставника, стручних сарадника, али и вршњака на насилна понашања ученика и лош надзор у одређеним деловима школе (игралиште, ходници…), само олакшавају насилним ученицима да буду агресивни и застрашују друге.
Последице насиља
Један број деце остаје код куће због злостављања у школи. Жртве насиља трпе изолованост од вршњака, јер се они не желе дружити с онима који су неомиљени и злостављани, због страха да би се исто могло догодити и њима. Изложеност насиљу у школи води до ниског самопоштовања и депресије. Насиље оставља последице на оне који га трпе, али и на оне који се понашају насилно. Оставља последице и на оне који то насиље посматрају, јер могу да се навикну на такве облике понашања, да им оно постане природно и да се и сами нађу у ситуацији да га трпе или да тако решавају своје проблеме. Деца која су изложена насиљу често су физички повређена, постају плашљива, не иде им се у школу, слабије уче, тужна су, нису расположена за дружење, а понекад и она постају насилна. Ако овакво стање траје дуже, и ако се том детету не помогне, то може заувек да обележи личност детета које је жртва насиља. |
Свако се може наћи у ситуацији да трпи насиље! Нека деца су чешће у ситуацији да трпе насиље. Тако, у школи или вршњачкој групи, то могу бити они који се по нечему разликују од других. То, на пример, могу бити деца која су веома висока или ниска, носе наочаре, буцмаста су или мршава, припадају другој националности, навијају за одређени тим, облаче се скромно или необично, имају лоше оцене или су супер одликаши, понашају се на начин који привлачи пажњу, сиромашна су или болесна… |
Нешто више о дигиталном насиљу
Дигитално насиље је сваки облик насиља које настаје употребом дигиталних технологија. Може се одвијати на друштвеним мрежама, апликацијама за размену порука, гејминг платформама и мобилним телефонима. То је понашање које се понавља и које има циљ да уплаши, наљути или осрамоти особе које су нападнуте. Циљ дигиталног насиља је да се друга особа узнемири, повреди, понизи и да јој се нанесе штета.
Треба имати у виду да се врсте и класификација подтипова онлајн-насиља и злоупотреба посредством дигиталних технологија мења из дана у дан, јер је реч о релативно новом феномену и да се с растом дигиталног простора шири опсег насилништва.
Примери дигиталног насиља:
• ширење гласина и лажи о некој особи – објављивање лажних оптужби о другој особи на профилима друштвених мрежа, блоговима итд.;
• објављивање нечијих компромитујућих фотографија на друштвеним мрежама;
• снимање и дистрибуција слика, порука и материјала сексуалног садржаја – порнографија;
• недозвољено саопштавање туђих приватних информација;
• слање претњи преко платформе за размену порука;
• слање нежељених, злобних, дрских порука;
• подстицање мржње по различитим основама;
• лажно представљање – узимање туђег идентитета – креирање профила на друштвеним мрежама
на туђе име;
• слање неприкладних порука у туђе име;
• ругање или задиркивање;
• формирање хејтерских група;
• намерно искључивање других – игнорисање – нпр. искључивање из група на социјалним мрежама;
• узнемиравање телефонским позивима;
• промена или крађа лозинки;
• слање вируса;
• непримерено коментарисање туђих слика, порука на профилима, блоговима.
Слабост и различитост деце и младих је потенцијална претња за насиље. Слабост и различитост су често перципиране карактеристике оних који трпе вршњачко насиље. Јачи вршњаци сматрају да је сасвим оправдано да малтретирају слабије од себе. Слабост онога ко је изложен дигиталном насиљу може да произађе из њених различитости, личних својстава, тј. да се дигитално насиље заснива на: раси, боји коже, прецима, држављанству, статусу мигранта, односно расељеног лица/лица у избеглиштву, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, социјалном и културном пореклу, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, сметњи у развоју и инвалидитету, изгледу итд. Отворено изражени и присутни стереотипи и предрасуде према деци и младима која имају ова лична својства (или претпостављена лична својства) – додатно охрабрују вршњаке који врше насиље. Дете које се разликује и одудара од стандарда понашања у вршњачкој групи, такође је чешћа жртва насиља.
Стидљива и повучена деца и млади чешће су на мети насилника због свог понашања и тактике
избегавања сукоба. То су деца која из разних разлога одбијају да се физички, вербално, дигитално сукобе с другима, не желе или не умеју да се бране. Вршњаци склони насиљу сматрају их „слабићима и кукавицама” и управо чињеница да се неће бранити је један од разлога да их малтретирају.
Истраживања у вези с насиљем у дигиталном простору указују да оно поприма велике размере, да постаје бруталније, а да се понашањем на интернету млади излажу ризику:[2]
• Сваки трећи ученик из узорка, током последњих годину дана, доживео је неко узнемиравајуће искуство на интернету.
• Трећина испитаних ученика у исто време је трпела и вршила дигитално насиље.
• Половина средњошколаца понаша се тако да себе и лица из окружења излаже онлајн-ризицима.
• Најчешћа ризична понашања су дељење личних података; „пријатељства” на друштвеним мрежама и контакти (најпре преко интернета, а касније и уживо) с непознатим лицима; скривању идентитета.
• 37% одговара на поруке непознатих особа које хоће да успоставе контакт с њима.
• 58% на социјалним мрежама прихвата позив за пријатељства од особа које не познају лично
и које нису уживо срели.
• 42% комуницира путем чета са особама које не познају.
• 11% прихвата састанке са особама које су упознали преко интернета.
Редослед поступања у случају насиља (или сумње на насиље) у образовно-васпитном систему:
1. Проверавање сумње или откривање насиља, злостављања и занемаривања обавља се прикупљањем информација (утврђивање релевантних чињеница на основу којих се потврђује или одбацује сумња на насиље, злостављање и занемаривање).
2. Заустављање насиља и злостављања и смиривање учесника је обавеза свих запослених
у установи.
3. Обавештавање родитеља.
4. Консултације у установи се врше ради: разјашњавања околности, анализирања чињеница
на што објективнији начин, процене нивоа насиља и злостављања, нивоа ризика и предузимања одговарајућих мера и активности, избегавања конфузије и спречавања некоординисане акције, односно ради успостављања и развијања усклађеног, уједначеног и ефикасног поступања. У консултације у установи укључују се: одељењски старешина, дежурни наставник, васпитач, психолог, педагог, тим за заштиту, директор, ученички парламент.
5. Мере и активности сачињавају се за конкретну ситуацију за сву децу и ученике – учеснике насиља и злостављања (оне који трпе, који чине и који су сведоци насиља и злостављања). План заштите садржи: активности усмерене на промену понашања – појачан васпитни рад, рад с родитељем, рад са одељењском заједницом, укључивање ученичког парламента и савета родитеља, а по потреби и органа управљања; носиоце тих активности и временску динамику; начине којима ће се обезбедити поновно укључивање свих учесника насиља, злостављања и занемаривања у ширу друштвену заједницу. Мере и активности треба да буду предузете уз учешће детета и ученика и да буду у складу с његовим развојним могућностима.
6. Установа прати ефекате предузетих мера и активности. Установа прати понашање детета и ученика које је трпело и које је извршило насиље и злостављање, али и деце и ученика који су индиректно били укључени (сведоци).
[1]Конвенција Савета Европе о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања, чл. 18 – Сексуално злостављање, „Службни гласник РС – Међународни уговори“, бр. 19/2009.
[2] „Šta govore istraživanja o digitalnom nasilju?” (B. Lajović): https://www.vipmobile.rs/bezbedniklinci/
digitalni_roditelji/detalji?slug=sta-govore-istrazivanja-o-digitalnom-nasilju „Korišćenje interneta i digitalne
tehnologije kod dece i mladih u Srbiji” (UNICEF): https://www.unicef.org/serbia/koriscenje-interneta-i-digitalne-
tehnologije-pregled-nalaza