Положај деце може се сагледати и кроз податке који указују на степен остваривања конкретних права која деца имају. Полазећи од тога да је овај приручник примарно намењен наставницима за рад са децом у образовном систему, у наставку текста наведена су закључна запажања Комитета за права детета[1] у односу на област образовања.
Процењујући да ли и на који начин Република Србија приступа обавезама које је преузела ратификацијом Конвенције, Комитет је изразио следеће забринутости и дао препоруке.
Забринутости:
a. постојање високе стопе непохађања и напуштања школе и даље представља проблем за велики број ученика у многим деловима земље;
б. постизање инклузивног образовања отежавају регионалне разлике у расположивим средствима и ресурсима за школе, недовољна обученост наставника и сарадника у образовању и континуирани отпор школског особља и родитеља;
в. упис деце са сметњама у развоју је низак на свим нивоима образовања, а и даље преовлађују „специјална одељења“ у редовним школама;
г. јаз у равноправности и даље спречава децу из осетљивих група, укључујући децу са сметњама у развоју, децу мигранте и тражиоце азила, децу из руралних подручја, угрожену децу и ромску децу да приступе квалитетном образовању;
д. учешће у предшколском, основном, средњем и стручном образовању ромске деце, посебно за девојчице, и даље је на ниском нивоу, где велики број ромске деце наставља да се суочава са сегрегацијом у школском систему. Такође забрињава велики број изостанака ромске деце из школе;
ђ. образовне мере подршке за децу су непоуздане због недовољног финансирања међуресорних одбора који имају задатак да процене појединачне случајева, док спровођење мера уведених 2015. године тражи да се ограничи број сарадника у образовању у школама;
е. предшколске установе су неадекватне јер су пренатрпане у урбаним срединама и са неадекватним објектима у руралним срединама, а друштвене перцепције такође утичу на одлуке родитеља деце са сметњама у развоју да ли да их упишу у предшколско образовање.
Комитет препоручује да држава потписница:
a. развије програме, као и праћење и евалуацију таквих програма за смањење стопе напуштања школе;
б. ојача напоре на промовисању инклузивног образовања за сву децу, нарочито за најугроженију децу, као и да осигура да је адекватна људска, финансијска и техничка подршка доступна у спровођењу одредаба наведених у Закону о основама система образовања и васпитања;
в. обезбеди свој деци са сметњама у развоју право на инклузивно образовање у редовним школама, независно од сагласности родитеља, као и да обучи и именује специјализоване наставнике и стручњаке у интегрисаним одељењима који пружају индивидуалну подршку и дужну пажњу деци са сметњама у развоју, и да реши проблем мањка логопеда и квалификованих стручњака за децу са менталним и психосоцијалним сметњама;
г. даље ојача напоре да се побољша приступ квалитетном образовању у руралним срединама и у малим градовима, укључујући приступ предшколском, средњем и високом образовању, нарочито за угрожене групе;
д. олакша учешће и укључивање ромске деце у образовање на свим нивоима и подигне свест међу наставницима и члановима особља о психолошким и педагошким саветовалиштима о култури Рома;
ђ. успостави законске одредбе за регулисање система за пружање додатне подршке ученицима у образовном процесу, као и да обезбеди да је довољан број стручњака доступан за решавање индивидуалних потреба ученика; и
е. осигура једнак приступ за сву децу, посебно из осетљивих група, програмима раног образовања, без обзира на статус запослености њихових родитеља и да обезбеди неопходна средства како би се осигурало да су предшколске и школске установе адекватне и да је обезбеђена одговарајућа обука за наставнике и сараднике у настави.
Комитет је поновио своју ранију препоруку из 2008. године и охрабрује државу Србију:
- ојача своје напоре да обезбеди адекватну и систематску обуку, односно сензибилизацију у вези са правима детета професионалним групама које раде са децом и за децу, као што су чланови парламента, судије, адвокати, здравствено особље, наставници, директори школа, академици, социјални радници, медијски професионалци и други;
б. обрати посебну пажњу на систематско укључивање наставе о принципима и одредбама Конвенције, на свим нивоима наставног плана и програма;
в. да посебну пажњу учешћу деце у ширењу информација о њиховим правима;
г. подстиче медије да би се осигурала осетљивост на права детета, као и укључивање деце у развој тих програма; и
д. настави са јачањем својих напора на подизању свести о Конвенцији у целој земљи, у блиској сарадњи са невладиним организацијама (НВО) и другим заинтересованим странама, а обраћајући посебну пажњу на удаљена и рурална подручја и децу из мањинских група.
У складу са чланом 12 Конвенције о праву детета да се саслуша његово мишљење, Комитет подстиче нашу државу да осигура да се ставовима деце посвети дужна пажња, у породици, у школама, у судовима и у свим релевантним административним и другим поступцима у вези са њима кроз, између осталог, усвајање одговарајућих закона, обуку стручњака, успостављање специфичних активности у школама и опште подизање свести. Комитет такође подстиче државу потписницу да сарађује са релевантним актерима у ширењу информација о Конвенцији и да ојача стварање смисленог простора кроз који деца могу да утичу на јавну политику.
Комитет је озбиљно забринут због распрострањених случајева насиља у школама, посебно у основној школи, који су често почињени над децом са сметњама у развоју и ЛГБТ децом, као и случајева насиља на интернету, те је дао препоруку да Србије ојача националне програме за решавање проблема насиља у школама уз подршку Министарства просвете и агенција за обуку наставника, да би се успоставили стандарди, саветовање и стручна провера насиља у школама и да обезбеди обуку, укључујући и за родитеље, о ризицима насиља (на интернету).
Истраживање о компетенцијама учитеља и наставника за остваривање права детета[2]
Истраживање које је спровео Ужички центар за права детета на узорку од 930 учитеља и наставника указује да већина њих не познаје садржај права детета, не препознаје ситуације у образовном контексту у којима се права крше, као ни процедуре поступања у ситуацијама кршења права и превентивне активности којима би спречили кршење одређених права.
Недостатак знања о правима детета и вештина примене тог знања у спровођењу акција којима би се спречило кршење права детета у образовно-васпитном контексту прате и ставови/вредности који указују на неразумевање смисла и значаја појединих права детета и Конвенције у целини. Учитељи и наставници изражавају ставове који често (имплицитно) подржавају систем неједнакости и оправдавају дискриминацију (чак и неке облике насиља), имају слику о детету као о некомпетентном и незрелом бићу које прво треба да развије своје компетенције па тек онда може да буде питано и које тек треба да заслужи своја права (која му се могу и одузети).
Контрадикторности у ставовима који се тичу различитих области образовања за права детета указују на то да учитељи и наставници немају развијен јединствен и конзистентан систем вредности који у целости подржава концепт људских права и права детета, већ своје ставове о правима детета заснивају на индивидуалним афинитетима за сваку појединачну ситуацију, односно право. Такав, јединствени и конзистентан систем вредности је неопходан и он произилази из природе људских права и права детета као јединственог и недељивог концепта. Ово чини значајну препреку за остваривање права детета и значајан недостатак у погледу капацитета учитеља и наставника за испуњавање њихових обавеза као носилаца одговорности за поштовање права детета.
Међутим, с обзиром на сложеност циљева образовања за права детета које не укључује само учење о правима детета, већ и учење кроз и за права детета, у њиховом остваривању није довољно да само наставници буду компетентни, тј. да имају потребна знања, вештине (когнитивне и практичне), као и ставове/вредности који подржавају циљеве образовања за права детета. Да би наставници могли да функционишу као компетентни професионалци, неопходан је компетентан образовно-васпитни систем који би те компетенције препознао као важне, допринео њиховом развоју и даљем усавршавању и омогућио њихову имплементацију у процесу стварања безбедног, подстицајног, недискриминишућег и партиципативног окружења у којем ће сва деца моћи да развијају своје потенцијале до њихових крајњих граница.
У том смислу, резултати овог истраживања дају допринос преиспитавању постојећих и креирању нових образовних политика које се односе на стручну оспособљеност наставног кадра у обавезном основном образовању у Републици Србији. Они могу да буду једно од полазишта за доносиоце одлука у образовном систему и креаторе образовних политика како би:
а) на одговарајући начин (ре)дефинисали захтеве у погледу компетенција наставног кадра,
б) унапредили систем стручног усавршавања и
в) радили на успостављању системских решења за образовање о правима детета учитеља, наставника и других запослених у образовном систему.
Такође, резултати истраживања могу да помогну факултетима који образују наставни кадар у Републици Србији да преиспитају и редефинишу постојеће програме у циљу оспособљавања наставног кадара за своју професионалну улогу кроз развој одговарајућих компетенција током иницијалног образовања. На индивидуалном нивоу за учитеље и наставнике, резултати истраживања могу бити смерница за планирање сопственог стручног усавршавања и развоја. Због тога се препоруке након овог истраживања односе како на саме наставнике, тако и на школе у којима они раде, факултете на којима стичу иницијално образовање и доносиоце одлука/креаторе образовних политика.
Препоруке проистекле из истраживања
1. У лични План стручног усавршавања и професионалног развоја уврстити похађање програма, обука и других облика стручног усавршавања које се односе на образовање за права детета;
2. Користити документ „Индикатори остварености права детета у образовању“ у процесу самовредновања школа и за припрему за спољашње вредновање;
3. Користити документ „Модел школа за права детета“ ради постизања стандарда у остваривању, поштовању и примени права детета у школама;
4. Увести образовање за права детета у иницијално образовање васпитача, учитеља и наставника као обавезни предмет/садржај за све студенте као посебан предмет, али и кроз садржаје других предмета током свих година студија, у складу са стандардима Конвенције који укључују поучавање о принципима и одредбама Конвенције и приступу заснованом на правима;
6. Развити мастер програме о правима детета;
7. Размотрити могућност увођења посебног смера на учитељским/педагошким факултетима за образовање наставника грађанског васпитања (у вези са препоруком бр. 15);
8. Унапредити законски и подзаконски оквир који се односи на образовно-васпитни систем одредбама о примени основних принципа Конвенције који недостају, по узору на то како је то
урађено са принципом недискриминације (члан 110 ЗОСОВ) и то:
- Допунити Закон о основама система образовања и васпитања одредбама о примени права и принципа најбољег интереса детета у складу са стандардом који прописује Конвенција и Општим коментаром бр. 14 Комитета за права детета;
- Усвојити Правилник о примени права и принципа најбољег интереса детета у образовноваспитном систему;
- Допунити Закон о основама система образовања и васпитања одредбама о примени права и принципа партиципације у складу са стандардом који прописује Конвенција и Општим коментаром бр. 12 Комитета за права детета;
- Усвојити Правилник о примени принципа партиципације у образовно-васпитном систему.
9. Унапредити постојећи Правилник о стандардима компетенција за професију наставника и њиховог професионалног развоја који ће препознати компетенције за остваривање права детета на начин који рефлектује реалне захтеве у том погледу у односу на наставничку професију.
10. Прописати обавезу да државни испит (испит за лиценцу) садржи обавезни део из области заштите, остваривања и поштовања права детета;
11. Допунити Правилник о сталном стручном усавршавању и напредовању у звања наставника,
васпитача и стручних сарадника, одредбом о обавезном стручном усавршавању о правима
детета и људским правима;
12. Програми, акредитоване обуке (семинари) који се баве образовањем за права детета и различитим аспектима права детета треба да се нађу на листи програма од јавног интереса чију ће реализацију финансирати Министарство.
13. Оснажити структуре који прате остваривање права детета о образовно-васпитном систему
укључујући:
- Реализовати адекватне и системске обуке просветних инспектора (републичких, покраијнских и општинских), спољњих саветника, просветних саветника о правима детета;
- Препоручити употребу докумената „Индикатори остварености права детета у образовању“ и „Модел школа за права детета“ у доменима поступања и надлежености просветних инспектора, просветних саветника и спољних саветника.
14. Иницирати разговоре са факултетима који образују учитеље и наставнике (будуће просветне раднике) о системском укључивању образовања за права детета за све студенте.
15. Преиспитати и редефинисати начин стручног оспособљавања наставника грађанског васпитања, статус и позицију у образовно-васпитном систему.
16. Преиспитати и уколико је потребно допунити програме образовања за права детета другим
сродним/повезаним темама (нпр. образовање за демократију, инклузивно образовање, образовање о ненасиљу, недискриминацији, родној равноправности и сл.) у погледу интегрисаности приступа заснованог на правима и усклађености са стандардима Конвенције о правима детета.
17. Радити на развоју и акредитацији нових програма обука и других облика стручног усавршавања о правима детета и сродним/повезаним темама (нпр. образовање за демократију, инклузивно образовање, образовање о ненасиљу, недискриминацији, родној равноправности и сл.).
Образовање за права детета
Информисање и подизање свести о правима детета. Да ли држава чини напоре да упозна децу, њихове родитеље, наставнике, доносиоце одлука са правима детета?
На првом месту морамо истаћи да је предуслов остваривања права и вршења овлашћења које неко право даје познавање тог права, па се стога нарочит значај придаје обавези државе да континуирано ради на информисању и подизању свести свих циљних група у односу на Конвенцију о правима детета. Ова обавеза обухвата опште информисање јавности о самом документу, укључујући и његове факултативне протоколе и упознавање са резултатима до којих се дошло у процесу мониторинга препорука Комитета за права детета.
Постоје активности које је Република Србија предузимала на овом плану, али оне нису биле од самог почетка јасно усмерене и структуриране, па се стога може оценити да и даље постоји површност у информисању које се своди на опште информације о Конвенцији без улажења у суштину права и њихову примену у свакодневном животу деце. Родитељи/старатељи су у великој мери запостављени у овој сфери и можемо рећи да су програми намењени родитељима најмање развијени и по обиму и по доступности. Такође, опште упознавање са правима детета кроз образовни систем обухвата углавном децу укључену у грађанско васпитање. Ипак, школа има обавезу да децу упозна са њиховим правима која су непосредно везана за образовање.
Образовање за права детета подразумева учење и поучавање о одредбама Конвенције о правима детета и приступу заснованом на правима детета са циљем оснаживања деце и одраслих да предузму активности на пољу заступања и примене права детета у породици, школи, локалној заједници, на локалном, националном и глобалном нивоу (УНЦЕФ, 2014). Образовање за права детета укључује три међусобно повезане димензије:
а) учење о правима детета које се односи на садржај учења/поучавања, односно на курикулум, који треба да буде чврсто заснован на упознавању са одредбама Конвенције о правима детета и приступу заснованом на правима детета,
б) учење кроз права детета које се односи на захтев да се учење о правима детета одвија у подстицајном, недискриминишућем, безбедном и партиципативном окружењу, тј. у окружењу које ће да буде засновано на практичном поштовању права детета у свим ситуацијама, и
ц) учење за права детета које наглашава сврху образовања за права детета, а то је да деца и одрасли буду оснажени да примењују стечена знања и да мењају своје шире окружење у правцу поштовања и остваривања свих права детета и људских права.
Образовање за права детета у контексту нових програма наставе и учења[3]
Главно полазиште новог приступа програмима наставе и учења јесте да они треба да буду одговор на потребе ученика, и то како тренутне тако и будуће. Међу потребама препознаје се и она која се односи на одговорно учешће у демократском друштву, што је повезано са поштовањем права детета и људских права уопште.
Увидом у Закон о основама система образовања и васпитања, правилнике који уређују програме наставе и учења за поједине разреде основног образовања и васпитања и друга документа, та област се експлицитно препознаје у:
1. општем исходу основног образовања и васпитања где се наводи да ученик ефикасно и конструктивно учествује у свим облицима радног и друштвеног живота, поштује људска права и слободе, комуницира асертивно и ненасилно, посебно у растућој разноликости друштва и решавању сукоба;
2. кључној компетенцији за целоживотно учење која се одређује као способност ученика да ефикасно и конструктивно учествује у друштвеном и радном животу и да преузме активно и демократско учешће, посебно у све разноврснијим заједницама;
3. општој међупредметној компетенцији где се једна од њих односи на одговорно учешће у демократском друштву;
4. исходима у новоусвојеним програмима појединих предмета и изборних програма који се експлицитно или имплицитно односе на образовање за права детета;
5. ученичком парламенту где ученици могу да практикују вештине значајне за права детета и могу да сарађују са удружењима и организацијама које се баве заштитом и унапређивањем права ученика;
6. ваннаставним активностима чија је сврха, између осталог, да потенцирају партиципативност ученика, сарадњу, поштовање различитости, толеранцију;
7. пројектној настави у првом цилусу основног образовања и васпитања чија форма рада пружа велике могућности да ученици практикују своја права, посебно право на партиципацију.
Исходи образовања за права детета[4]
Пуни ефекат образовања за права детета је достигнут тек када су достигнути и вољни исходи, односно када се знања, умења, ставови и вредности о правима детета препознају у понашању ученика у различитим ситуацијама. И као што се међупредметне компетенције развијају кроз све предмете, тако су и исходи који се односе на права детета присутни у програмима свих предмета. Наравно, не у једнаком броју јер неки предмети, по својој природи и садржају, имају већи потенцијал за рад са ученицима у овој области, али се у сваком предмету може неговати поштовање права, одговорност, сарадња и друге вредности на којима почива Конвенција о правима детета. Грађанско васпитање, свакако, има највећи број исхода који су директно повезани са правима детета, али то не умањује одговорност других предмета да допринесу образовању за права детета, посебно што грађанско васпитање, као изборни програм, не похађају сви ученици. U Водичu кроз исходе образовања за права детета у контексту нових програма наставе и учења се налазе табеле са исходима које би требало да достигне сваки ученик на крају првог, односно другог циклуса основног образовања и васпитања, независно да ли је похађао или није изборни програм грађанско васпитање. Листе исхода настале су на основу анализе нових програма наставе и учења и искуства у раду са ученицима у оквиру пројекта „Образовање за права детета” а обухватају знања, вештине, ставове и вредности који су неопходни за развој компетенције за одговорно учешће у демократском друштву. Исходи у табели су формулисани на начин на који је то урађено у новоусвојеним програмима, што обезбеђује јасноћу и мерљивост, односно проверљивост у понашању ученика. Њихов број није велики, али је важно да их сви ученици достигну. Они су резултат кумулативног рада са ученицима у току једног циклуса образовања и васпитања, у оквиру редовне наставе предмета, као и ваннаставних активности. Може се рећи да су они развојни исходи јер се иста знања, вештине, ставови и вредности постепено унапређују из разреда у разред. Радионице у овом приручнуку свакако доприносе остваривању наведених исхода.
[1] Државна делегација је представила Други и трећи периодични извештај о примени Конвенције о правима детета, на 74. заседању Комитета за права детета у Женеви, 24. јануара 2017. године. Након разматрања извештаја, Комитет за права детета Уједињених нација усвојио Закључна запажања у вези са Другим и трећим периодичним извештајем Републике Србије о примени Конвенције о правима детета, на свом 2193. састанку (ЦРЦ/Ц/СР.2193), одржаном 3. фебруара 2017. године
[2] Компетенције учитеља и наставника за остваривање права детета у основном образовању у Србији
[3] Водич кроз исходе образовања за права детета у контексту нових програма наставе и учења
[4] Водич кроз исходе образовања за права детета у контексту нових програма наставе и учења