Ауторка текста: др Добринка Кузмановић

Интернет је моћно оруђе комуникацијe, омогућава нам да успостављамо и одржавамо контакте са особама из читавог света, сарађујемо, дружимо се и размењујемо информације и искуства.

Како током комуникације путем интернета саговорници могу остати анонимни (барем неко време, јер је у већини случајева могуће утврдити њихов прави идентитет), то олакшава злоупотребу овог начина комуникације од стране злонамерних особа.

Када је реч о деци, први кораци у дигиталном свету праве се искључиво у присуству и уз активну подршку одрасле особе која поседује одговарајуће дигиталне вештине. Деца предшколског узраста, по препорукама стручњака, не би требало самостално да користе дигиталне уређаје и интернет, нити да их употребљавају за комуникацију (осим у присуству одраслих).

Застрашивање и забрана коришћења дигиталних уређаја нису одговарајуће мере родитељске заштите деце на интернету. Онемогућавањем приступа, ускраћујете деци могућност да стекну важне дигиталне вештине. Међутим, то не значи да деци треба омогућити самостално коришћење дигиталних уређаја пре него што науче самостално да се крећу, седе на ноши, читају, пишу…

То што дете зна да чита и куца на тастатури или што је у стању да самостално откључа дигитални уређај, пронађе (путем покушаја и погрешака) раније одгледани видео, не значи да ће умети безбедно да комуницира путем интернета, нити да ће знати да одговори на поруке које му упуте злонамерне особе.

Пре него шта дате свом детету дигитални уређај у руке, добро размислите и процените да ли је време за то (да ли је дете интелектуално, емоционално, социјално зрело).

Опремите дете одговарајућим вештинама за безбедну комуникацију путем интернета пре него што „закорачи” у дигитални свет и постане самостални корисник дигиталних уређаја.

Шта би деца требало да знају пре него што „закораче” у дигитални свет?

1. Дигитални свет је стваран свет, неодвојив од искустава стечених изван њега, као што је дигитална комуникација стварна комуникација, иако се одвија посредством дигиталних уређаја.
2. Сва правила која важе у комуникацији уживо, односе се и на комуникацију посредством дигиталних оруђа (нпр. бирамо са ким комуницирамо и које личне информације делимо са другима, прекидамо комуникацију са особама које нам упућују увредљиве, непримерене или вулгарне поруке и обраћамо се за помоћ одраслим особама од поверења итд.)
3. Веб-сервиси путем којих комуницирамо имају приступ нашим личним подацима, приватним порукама, фотографијама, контактима итд.
4. Успостављање контаката са непознатим особама на интернету, као и прихватање „здраво за готово” информација које нам други саопштавају путем интернета (поготову ако је реч о особама које нисмо упознали уживо) сматра се небезбедним или ризичним понашањем.
5. Злонамерне особе које иницирају комуникацију у дигиталном окружењу најчешће имају као крајњи циљ сусрет са особом уживо.

 Ко су интернет предатори?

Интернет предатори су злонамерне особе које користе интернет  како би успоставиле контакт са другима, најчешће децом, у циљу различитих видова злоупотребе и сексуалног искоришћавања.

• Не постоји јасан профил интернет предатора, најчешће су то одрасле особе мушког пола.
• Узраст, степен образовања, занимање и мотиви интернет предатора варирају од случаја до случаја, али се у њиховом понашању и начину на који врбују потенцијалне жртве уочавају неке заједничке карактеристике.

 Како интернет предатори врбују жртве?

Врбовање на интернету састоји се, по правилу, од неколико корака:

1. Први корак јесте прикупљање информација о потенцијалној жртви. Интернет предатори посећују различита места на интернету (профиле на друштвеним мрежама, блогове, форуме, причаонице) како би прикупили што више личних информација о жртви: њеном узрасту, полу, физичком изгледу, месту живљења, особинама личности, интересовањима, хобијима, особама са којима комуницира и садржају комуникације.
2. Када прикупе довољно информација о потенцијалној жртви, следећи корак јесте иницирање комуникације са њом.
3. У комуникацији са потенцијалном жртвом, интернет предатори готово увек прикривају свој прави идентитет , претварају се да су неко други, најчешће вршњаци (сличних година и интересовања), скривају се иза лажних имена, надимака, фотографија итд.
4. На почетку комуникације, по правилу, постављају уопштена и не превише лична питања, збијају шале, причају вицеве или на друге начине покушавају да забаве, придобију потенцијалну жртву и успоставе са њом „пријатељски однос”.
5. Када се „зближе” са жртвом, упућују јој директнија питања: са ког уређаја комуницира (личног или заједничког), где се тај уређај налази, да ли је сам/а у соби, код куће, где су родитељи, у које су време присутни и сл.

Уколико „интернет пријатељ” прекине разговор или дописивање са дететом чим сазна да оно није само у соби, код куће или да родитељи/одрасли имају увид у његове тренутне активности на интернету, то може указивати на чињеницу да је реч о интернет предатору!

6. Интернет предатори настоје да се покажу у што бољем светлу. Показују спремност да саслушају и разумеју, разговарају о важним темама и актуелним проблемима (односима са вршњацима и одраслим важним особама) и пружају безрезервну подршку. Обично нуде бесплатне поклоне, несебично похваљују, говоре оно што мисле да жртва жели да чује и стављају се на њену страну.
7. Када придобију жртву и стекну њено поверење, почињу да показују своје „право лице”, манипулишу и контролишу њено понашање. Могу инсистирати на добијању тачних информација о томе шта жртва ради, где и када борави, с ким се дружи, али и показивати негодовање, љутњу и бес уколико не добију тражене информације.
8. Интернет предатори обично траже од жртве да им пошаље своје фотографије или видео-снимке без одеће или у некој провокативној пози. Неретко и сами шаљу своје фотографије (или фотографије за које тврде да су њихове), видео снимке, линкове са експлицитним сексуалним садржајима, а потом траже од жртве да их избрише, „да не би имала проблеме ако то неко види”, подучавају је различитим сексуалним техникама, а све то обавијено је велом тајне!

Ако „интернет пријатељ” током комуникације са дететом инсистира на томе да оно укључи камеру на свом уређају и покаже обнажене делове тела или цело тело, а током разговора никада не укључује своју камеру, то може указивати на чињеницу да се ради о интернет предатору!

9. Када дођу у посед личних садржаја, интернет предатори уцењују жртву: траже од ње све више информација уз претње да ће у супротном обзнанити, проследити или јавно објавити информације које већ поседују. Или, још озбиљније, траже упознавање са жртвом или састанак уживо!

 Како да заштитите дете од интернет предатора?

Имајте на уму да деца која се упознају и комуницирају са непознатим особама путем интернета могу постати лака мета за интернет предаторе!

Да бисте заштитили дете од злонамерних контаката придржавајте се прописаних узрасних ограничења која се односе на коришћење различитих сервиса на интернету. Општа уредба о заштити података о личности прописује нова, строжа правила о узрасним ограничењима, заштити деце и прибављању родитељске сагласности за коришћење ових сервиса од стране деце.

С обзиром на то да је у већем броју истраживања (како домаћих, тако и међународних) потврђен налаз да деца поседују профиле на друштвеним мрежама много пре прописаног узраста, веома је важно скренути пажњу детету да:

• личне информације дели на интернету само са блиским особама (баш као и у свакодневном животу изван интернета)
• увек провери са ким комуницира путем интернета (да ли особа има активан профил, колико има пријатеља, какве фотографије поставља, да ли се те фотографије налазе на другим веб-сајтовима, да ли постоје заједнички пријатељи…)
• прекине комуникацију увек када се осети непријатно или уплашено, блокира особу
• сачува поруке или слике које могу послужити као доказ
• никада не пристаје да прими поклоне од непознатих особа
• не одговара на насилне, претеће или било какве друге сумњиве поруке и позиве
• подели негативно искуство са другима, да се не стиди или плаши, већ да увек потражи помоћ од одрасле особе од поверења, у породици или васпитно-образовној установи.

Публикација “Како да победиш предатора на интернету у само 10 корака” намењена је деци која желе да науче како да се заштите од предатора на интернету.

 Које техничке вештине деца треба да стекну пре него што почну да комуницирају посредством дигиталних уређаја?

• Како да комуникацију учине безбеднијом (ако користе сервисе за четовање, нпр. Вибер, постоји могућност енкрипције порука; ова могућност доступна је и за групно четовање)
• Како да искључе приказивање сопствене локације током размене порука
• Како да блокирају број особе која им шаље непримерене поруке
• Коме и како да пријаве узнемиравање путем интернета (готово сви сервиси на интернету нуде ту могућност)

 Како да препознате да је дете у контакту са интернет предатором?

• Дете је тајновито у вези са властитим активностима на интернету
• Све више времена проводи на интернету
• Негодује и љути се уколико нема приступ интернету
• Прима позиве или само позива непознате особе
• Добија поклоне или пошиљке од непознатих особа
• Показује промене у понашању, мање комуницира са члановима породице и вршњацима, осамљује се
• Мења или прекида активност на дигиталном уређају у присуству одрасле особе
• Преузима порнографске садржаје са интернета…

 Коме се обратити за помоћ?

Сазнање да је његово дете потенцијална жртва интернет предатора код родитеља може изазвати бујицу негативних осећања, као и спремност да дају све од себе како би што пре „решили проблем”. Ипак, скрећемо пажњу родитељима и другим одраслим особама које воде бригу о деци, да у таквим ситуацијама није добро „узети ствар у своје руке”, нити улазити у комуникацију или се „обрачунавати” са интернет предатором, већ је нужно потражити подршку и заштиту од надлежних институција. На овај начин штитимо не само сопствене,  већ и интересе свих који се налазе у јавном простору, какав је интернет.

Уколико сазнате да је ваше дете жртва интернет предатора, контактирајте и о томе обавестите: полицију или тужилаштво (није потребно пријављивати и полицији и јавном тужилаштву, јер у случају кривичног дела полиција обавештава јавно тужилаштво и обрнуто) или Национални контакт центар (пријаве прослеђене Контакт центру прослеђују се надлежним институцијама, уколико наводи из пријаве упућују на потребу њиховог укључивања).

Пожељно је да обавестите и образовно-васпитну установу коју дете похађа, као и вашег интернет провајдера.

Контакти надлежних институција:

• Одељење за борбу против високотехнолошког криминала Министарства унутрашњих послова Републике Србије, имејл адресе: vtk@mup.gov.rs и prijavipedofiliju@mup.gov.rs, телефон (централа): + 381 11 306 2000
• Више јавно тужилаштво у Београду, Посебно одељење за борбу против високотехнолошког криминала, адреса: Савска 17а (Палата правде), имејл: vtk@beograd.vtk.jt.rs, телефон: + 381 11 3601 272;
• Основно јавно тужилаштво, пријава се подноси на подручју оног јавног тужилаштва где се насиље догодило, списак адреса основних јавних тужилаштава налази се на веб-страници Бесплатна правна помоћ.
• Национални контакт центар за безбедност деце на интернету:  http://www.pametnoibezbedno.gov.rs или телефон: 19833

МУП је израдио и поставио апликацију за мобилни телефон “Основи безбедности деце”, која покрива област безбедног коришћења интернета и друштвених мрежа: https://play.google.com/store/apps/details?id=com.newtecsolutions.childhandbook&hl=sr