Аутор текста: Радунка Лазић, дипл. инж., активиста, лобиста, организатор наставе гимназије “Стефан Немања” у Београду
Иако су права у другој половини XX века доживела процват и потпуно међународно признање, нажалост, у многим државама још увек се системски крше и људска и права детета, па и у нашој држави. Поменути развој није окончан, зато се у складу са цивилизацијским развојем појављују и појављиваће се нова права, која не треба да укину већ призната права, нити да се једна људска права развијају на рачун других права, нити да се стављају у хијерархијски однос. Једном речју људска права су недељива. Држава и њени органи имају обавезу да омогуће остваривање људских права и права детета, али исто тако и сви ми можемо да допринесемо да се ова права уживају на најбољем могућем нивоу. Захваљујући развоју међународног и националног права, постоји каталог људских права и права детета.
Када говоримо о овим правима морамо имати на уму да су она природна и моралног порекла, што значи да она постоје независно од тога да ли их је држава у којој човек или дете живи признала или прописала. Она се једнако признају свим људским бићима без обзира на њихово порекло, пол, вероисповест или неку другу припадност или својство. Ако би очекивали признавање ових права искључиво од државе односно њених органа, онда о истим не би ни могли да говоримо. Нека људска права која су призната међународним уговорима обавезујућа су чак и за државе које нису ратификовале те уговоре. Обавезност поштовања људских права произилази за сваку државу једним делом из унутрашњег права, а другим делом из међународног права које је изнад државе. Дакле, ни једна држава не може тврдити да су људска права у њеној искључивој надлежности, те да има права да их призна, не призна, делимично призна, не примењује донете законе и крши. Држава има обавезу да се уздржава од кршења људских права, да спречи и кажњава кршење истих.
Негде од 17. века дете почиње да се третира као посебно осетљиво биће, може се сматрати да долази до буђења свести о детињству, чиме се мења и однос према детету као слабом, нејаком и незрелом људском бићу коме је потребна заштита и нега коју могу обезбедити одрасли. Тек после другог светског рата почиње да се уобличава идеја о издвајању посебних права детета и промени става у односу на саме носиоце тих права. Под појмом права детета сматрамо права које свако дете има без обзира у којој држави живи, политичком, културном, економском окружењу у складу са каквим традицијама, обичајима и веровањима се развија, ког је пола, да ли има инвалидитет, како изгледа и ко су његови родитељи.
Конвенција о правима детета усвојена је 20. новембра 1989. године, установљен је каталог права, а њен садржај одражава да је дете носилац права и носилац захтева и за циљ има прихватање детета као једнаког људског бића. Дете је у центру збивања која се њега тичу, активно учествујући и изражавајући своје мишљење. Најважнији принцип у области права детета је право да дете изрази своје мишљење, а обавеза да се изражено мишљење саслуша и уважи, уздиже се са нивоа добре воље до норме међурародног права. Конвенцију о правима детета је до сада ратификовало 197 држава па самим тим постаје најважнији и најауторитативнији документ у области права детета на међународном плану. Наша држава је ратификовала 1991. године чиме је овај међународни уговор постао саставни део нашег правног поретка. Тиме се наша држава обавезала да ће уградити у законодавство и поштовати сва права детета која су садржана у Конвенцији.
Конвенција деци гарантује њихова права која су међусобно повезана и не могу им се одузети, а то су: право на живот, опстанак и развој; најбољи интерес детета; право на партиципацију; право на недискриминацију; остваривање свих права за свако дете; усмеравање деце у коришћењу права и очување идентитета; право на живот у породици и очувању породичних веза; слобода изражавања, мисли и вероисповести, удруживања; заштита приватности; заштита од насиља, злостављања и занемаривања; подршка деци са сметњама у развоју; здравствена заштита воде, хране, животне средине; социјална заштита и финансијска подршка; приступ и циљеви образовања и друга права. Она је први међународни уговор о људским правима који имплицитно признаје улогу организација цивилног друштва у поступку остваривања права детета и представља оквир за унапређење и остваривање права детета.
Конвенцију о правима детета смо ратификовали пре тачно 33 године обавезујући се да ћемо штитити и унапређивати њихова права. У остваривању ових права би било потпомогнуто постојањем посебног министарства или државне агенције за децу, као и омбудсмана за права детета којих још нема код нас, а ми понаособ смо заборавили да је наше највеће богатство и генофонд земље управо у васпитно образовним и образовно васпитним установама. Законом од 2009. године предвиђено је увођење инклузије у све нивое школског система, заснован је на вредностима демократског друштва, толеранцији, поштовању различитости и оценивши да је инклузивни систем користан за све ученике без икакве дискриминацији према било којој особи или групи. Деца су наследници наше тековине и наша је дужност помоћи им у остваривању њиховог права, али им дати и подстицај да буду носиоци вршњачке едукације и дају глас оним вршњацима који припадају маргинализованим групама, а чији се глас не чује или се недовољно чује у нашем друштву.
Извори:
Центар за права детета
Психологија – IV гимназија у Београду
