У савременом глобалном контексту, деца без родитељског старања смештена у хранитељским породицама суочавају се са вишеструким ризицима, како у стварном, тако и у дигиталном окружењу. Имајући у виду да су многа од ове деце претходно искусила различите облике трауме, занемаривања или злостављања, њихова изложеност дигиталним претњама, укључујући дигитално насиље, манипулацију, дигиталне преваре, контакт са непримереним садржајем и сл., додатно појачава њихову рањивост. Посебно су угрожена она деца која немају развијене дигиталне вештине, дигиталну и критичку писменост. У том смислу, улога хранитеља добија изузетан значај, јер управо они представљају примарну линију подршке и заштите, чије дигиталне компетенције и способност да препознају, разумеју и реагују на дигиталне ризике значајно утичу на безбедност и добробит деце о којој брину.
Кроз фокус групе спроведене у претходном периоду уочили смо да хранитељи свакодневно балансирају између бројних одговорности, док истовремено настоје да изграде однос поверења са дететом или адолесцентом који је често прошао кроз трауматична животна искуства. Дакле, улога која је и сама по себи захтевна постала је још комплекснија са појавом дигиталних технологија. Брига о безбедности детета на интернету, разумевање с ким дете комуницира и каквом садржају приступа, уз свест о потенцијалним ризицима – често ствара код хранитеља осећај да морају имати потпуну контролу над дигиталним животом детета. Штавише, хранитељи често осећају притисак да сами пронађу баланс између надзора и аутономије, без довољно знања о дигиталним алатима и стратегијама које би могле унапредити дигиталну добробит деце. Чак и када желе да пруже подршку, многи хранитељи признају да их деца надмашују у познавању технологије, што додатно продубљује генерацијски јаз и отежава отворену комуникацију о дигиталним искуствима.
Поједини од хранитеља користе апликације за родитељску контролу и углавном имају позитивна искуства у вези са тим. Наводе да на тај начин могу да прате где се деца налазе, као и које конкретно садржаје користе. Други хранитељи пак сматрају да тиме нарушавају право детета на приватност и да се залажу за то да науче децу како сами да успоставе контролу над садржајима које користе. По питању времена које деца о којој брину проводе на интернету, односно постизању договора о томе, кажу да имају потешкоће јер највећи број деце покушава да прекорачи постављене границе. Овај проблем је посебно изражен уколико хранитељи нису међусобно усаглашени у погледу родитељских стилова, те је један попустљивији у односу на другог. Примећује се да се код појединих хранитеља попустљивост повезује са животном причом деце на хранитељству, тешким искуствима и питањем “како ја сада да му нешто браним када му је цео живот био тежак” (учесник фокус групе).
Сви хранитељи који су учествовали на фокус групама су се сложили да су им неопходне додатне обуке на тему дигиталне безбедности, без обзира то који ниво предзнања имају. Наводе да би им као теме биле корисне превенција, постављање граница у дигиталном свету, упознавање са функционалностима различитих корисничких апликација, процедуре за пријављивање дигиталног насиља и сл. Такође препознају да су им корисни и разговори са другим хранитељима на ову тему, како би се осетили и међусобно подржано кроз дељење искустава и како би се оснажили за превазилажење ситуација са којима се суочавају када је у питању област дигиталне безбедности и хранитељство у том домену.
Родитељство и хранитељство у дигиталном добу представља сложен и вишедимензионалан процес који превазилази питање техничке опремљености и саме употребе дигиталних технологија. Овај процес је дубоко условљен ширим друштвеним и породичним окружењем који значајно обликују родитељске и хранитељске праксе, њихова очекивања, али и несигурности, док се одлуке у вези са дигиталним развојем деце доносе у оквиру комплексне мреже социјалних, емоционалних и вредносних оквира.
У светлу тога, веома је важно разумети тешкоће са којима се у дигиталном окружењу суочавају деца без родитељског старања, али и хранитељи који о њима брину. Уколико се ставимо у једну од ових улога видећемо да није нимало лако, али да је превасходно важно развијати дигиталну резилијентност код деце како би дугорочно јачали своју отпорност и повећали капацитет и вештине да се носе са изазовима савременог доба.
Институт за друштвену еманципацију и едукацију реализује пројекат „Хранитељи као чувари дигиталне безбедности: безбедан интернет – сигурно одрастање“. Пројекат се реализује у оквиру пројекта „Права детета су људска права“ који подржава Делагација Европске унија, а спроводи Ужички центар за права детета.
Ауторке текста: Јована Шкорић и Јелена Танасијевић, Асоцијација центара за породични смештај и усвојење
