Ауторка текста: Елена Премате
Ова прича почиње у једној школи у Канади. У ту школу иде дечак са аутизмом који се зове Урош и његово образовање тече потпуно нормално. Наставници у тој школи раде свој посао на начин установљен планом и програмом инклузивног образовања, јавне политике подржавају то дете, његове родитеље и наставно и образовни кадар у тој земљи Канади, тамо иза седам шума, седам планина и једног океана.
Када је Милица Николић, оснивачица удружења за помоћ особама са аутизмом и њиховим породицама БазиМили из Лајковца почела да ради на пројекту „Педагошки асистент за децу са сметњама у развоју – обавезно занимање у инклузивној школи“ истраживала је позитивне примере и праксе и сазнала о Урошу. У канадском образовном систему постоји радно место “асистент у образовању” (educational assistant). У нашем Правилнику о условима и стандардима за финансирање установе која обавља делатност основног образовања и васпитања критеријуми за запошљавање педагошког асистента (еквивалент канадском асистенту у образовању) су јако високи. Задатак овог пројекта је да доносиоцима одлука приближи значај педагошког асистента у редовним школама и укаже на далекосежне повољне последице за наставни кадар, децу са сметњама у развоју и њихове родитеље/старатеље.
Педагошки асистент пружа подршку деци са сметњама у развоју као и стручну подршку наставницима, психологу и педагогу школе у раду са овом децом. То је особа која зна како и зашто се нешто ради. Такође, ова особа помаже неуротипичној деци да привате и укључе ученике са сметњама у развоју у свој социјални круг. На концу, педагошки асистент пружа подршку родитељима. У нашем школском систему не постоји овај стуб инклузије. Прочитајте ово поново.
У наслову пише…
Ми који се бавимо активизмом подигнемо обрву када чујемо фразе “наш народ” или “наши људи” јер знамо на кога се не мисли. Сви они у које је непријатно или тешко погледати остају на маргини нашег разумевања тога ко је тај “наш народ”. Оданде некада помоле главу да нешто затраже и деси се или неки једва видљиви помак или чешће, ништа и онда се опет годинама у њих не гледа. Извините што вам је тешко да нас гледате али вас молимо да схватите да се природна селекција дешава онда када се за њу створе услови. Честитамо на труду да се заметне клица која прераста у потпуно слепило “нашег народа” и децу и младе са сметњама у развоју обележава природно селектованим за маргину. Образовне и социјалне политике, баш као и све друге, се врло пресликавају на мишљења и ставове наших људи (сада без наводника, логично).
Да ли смемо да кажемо реалност, а не здрав разум?
Не смемо, али можда једног дана (рекао је свако ко се икада бавио активизмом). Поделићу са вама прво закључак мајке чије дете иде у једину школу у Србији у којој постоји педагошки асистент: “Моје дете има аутизам. Има и личног пратиоца. Иде у седми разред редовне основне школе. Школа има педагога, психолога, логопеда и дефектолога, који ради посао педагошког асистента. За успехе мог дечака, за ангажовање свих стручњака у школи, била је потребна изузетна сарадња и велика борба. Носиле су је истрајност, одлучност, вера у неки бољи свет.”
Заплет који стоји иза овако лепог епилога можете прочитати на сајту Удружења БазиМили.
Удружење за помоћ особама са аутизмом и њиховим породицама БазиМили подржано је у оквиру Програма доделе донација за акционе пројекте у области права детета. Овај вид подршке удружењима спроводи се у оквиру трогодишњег пројекта „Права детета су људска права“ кога спроводи Ужички центар за права детета уз подршку Европске уније.
